 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Родом је био из Антиохије Сиријске. Још у својој раној младости изучио је грчку филозофију, медицину и живопис. У време деловања и рада Господњег овде на земљи, лицем у лице срео се са Спаситељем, чуо је Његову спасоносну науку и био је сведок чудесних дела Његових. Због тога, његово срце се испуни Божанском мудрошћу и Божанским знањем, поверова у Истинитог Бога и би увршћен у седамдесет апостола и би послан да проповеда Божанско Јеванђеље у свету. Заједно са Клеопом указа му се Васкрсли Исус, Господ наш, на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле, Лука се врати у Антиохију и тамо постаде сатрудник апостола Павла, путујући свуда са њим у Рим, и обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Написао је јеванђеље на молбу многих хришћана око 60-те године, а по мученичкој смрти апостола Павла поче да проповеда Јеванђеље Христово и по Далмацији, Италији, Македонији и другим местима. Његово дело огледа се и у томе што је живописао иконе. И то икону: Пресвете Богородице (три иконе), и иконе светих апостола Петра и Павла. Због тога се и сматра оснивачем хришћанског иконописа. Ни старост га није могла спречити да путује Светом и шири Јеванђеље. Проповедање је наставио у Ливији, горњем Мисиру, одакле се вратио у Грчку, где је наставио са обраћењем људи у хришћанску веру. Написао је и многа дела Апостолска, која је посветио Теофилу, кнезу Агаје. Упокојио се у 84 години овоземаљског живота, када су га злобни незнабожци ставили на муке и обесили о једну маслину у граду Теби, Христа ради. Његове свете мошти пренете су у Цариград за време цара Констанција, сина знаменитог и светог цара Константина.
Тропар (глас 3):
Апостолских дјејаниј сказатеља, и евангелија Христова свјетла списатеља, Луку препјетаго, неисписана сушча Христовје церкви, пјесанми свјашченими свјатаго апостола похвалим, јако врача сушча человјеческија немошпчи, јестества недуги и јазви душ исцјељљајушча и мољашчасја непрестано за души нашја.
Св. АПОСТОЛ И ЈЕВАНЂЕЛИСТ МАТЕЈ
Пореклом је био из имућне породице галилејског града Капернаума. По занимању је био цариник, тј. сакупљач пореза и као таквог виде га Господ и позва: "Хајде за мном" и он остави све и пође за Њим и више никад се не одвоји од Њега. Постаде један од дванаесторице апостола и силаском Духа Светога на њих, он пође као и сви остали у свет да шири Еванђеље у: Етиопији, Партији и Мидеји. Пратио је Господа у стопу у свим Његовим путовањима, слушајући Његово Божанско учење, гледајући Његова безбројна чудеса. Беше се он наоружао чудотворном Божанском силом, којом је исцељивао болесне, изгонећи ђаволе, чистећи губаве и васкрсавајући мртве. У Етиопији постави за епископа свог сапутника Платона, и сагради му малу цркву, а он сам се повуче у молитвену самоћу, где му се јави Господ. Крстио је жену и сина кнеза те земље, што веома разљути поменутог кнеза, те он нареди да се Матеј ухвати, доведе му се и погуби. Два пута је стража одлазила по Матеја али се увек враћала не могавши га наћи, јер Господ Бог наш, сакри га од њихових погледа и намера. Али, апостол свети би милостив. Помоли се Богу и замоли Га да допусти кнезу да га види, ухвати и погуби. И догоди се чудо, кнез прогледа, али само телесним очима, а не и духовним, те ухвати апостола Матеја и стави га на љуте муке. Палио му је ватру на грудима, али нека невидљива сила хладила је огањ и пламен претварала у росу и свети Матеј се појављивао жив и неповређен, што је још више наљутили кнеза и он прогласи Матеја врачом. Напослетку је наредио да се Матеј стави у метални ковчег и баци у море што би и урађено. Ноћу се овај апостол јави епископу Платону, рекавши му тачно где се ковчег налази, те он изјутра оде и извади га из мора скупа са моштима Светог Матеја, потпуно неоштећеним. За време свог живота, апостол Матеј је написао Јеванђеље на јеврејском језику, а оно је касније преведено на грчки и тако је дошло и до нас. Свети Јеванђелист Матеј, никада није јео меса, но само воће и поврће, а својим богоугодним животом и пострадавши мученичком смрћу умили се Богу, те се он за све нас моли Њему, да нам подари вечно Царство небеско.
Тропар (глас 3):
Усредно от митници ко звавшему владицје Христу, јавлшусја на земљи человјеком за благост, тому посљедовав, апостол избраниј јавилсја јеси и благовјестник јевангелија всељењеј велегласен. Сего ради чтима честнују памјат, твоју, Матеје богоглагољиве, моли милостиваго Бога, да грјехов остављеније подаст душам нашим.
Св. АРХАНГЕЛ МИХАИЛ (АРАНЂЕЛОВДАН)
Још од давнина људи су празновали анђеле, јер по Старом Завету, када су људи одступили од Бога, почели су се клањати створењима Божијим, стварајући од њих идоле и приносећи им жртве. Јеретици су их називали боговима и створитељима свега видљивог и невидљивог. То је било јако распрострањено за време светих апостола. Четири до пет година пре Првог Васељенског сабора на Лаодикијском помесном Сабору светих отаца, проклето је такво поштовање анђела и предато анатеми, те је по 35. Правилу уведено као благочестиво и правилно поштовање и празновање светих анђела, као служитеља Божијих и хранитеља рода људског. Одређено је да то буде у новембру, јер је новембар девети месец, после марта, када је створен свет, због девет анђелских чинова који су најпре створени. Ових девет анђелских чинова описао је ученик светог апостола Павла, свети Дионисије Аеропагит у својој књизи "О небеској јерархији" и они су следећи: шестокрили серафими, многоочити херувими, богоносни престоли, господства, силе и власти, начала, архангели и ангели. У тој строгој анђелској хијерархији, где влада савршена једнодушност у послушности нижих чинова вишим, за војводу је изабран архистратиг Михаил, јер је својим деловањем спасао многе анђеле отпале од Бога, које је Луцифер повукао са собом у пропаст. Сваки народ има свог ангела хранитеља, заправо, сваки хришћанин има свог ангела хранитеља и чувара, те стога морамо имати на уму да, шта год чинимо или мислимо, јавно или тајно, то чинимо у присуству свог ангела. А на дан Страшног Суда сабраће се огромно мноштво ангела небесних око престола Христова и објавиће се дела, речи и мисли сваког од нас, а тада нека нас Бог помилује и нека нас спасе молитвама Својим, свети Архистратиг Михаил и бестелесне небесне силе. Представљен је како у својој десној руци држи копље којим попире Луцифера, а у левој палмову гранчицу. Он се сматра чуварем вере православне и борцем против јереси. Постоји веровање и обичај код многих хришћана који славе светог Михаила, да, пошто га сматрају живим светитељем, не спрема се жито, што је неоправдано и нетачно. Неопходно је припремити жито за славу, јер сви светитељи и сви умрли живи су пред Богом.
Тропар (глас 4):
Небесних војинстав Архистратизи, молим вас присно ми недостојнији, да вашими молитвами оградите нас, кровом крил невешчественија вашеја слави, сохрањујушче ни припадајушчија, приљежно и вопијушчија: от бјед избавите ни, јако чиноначалници вишњих сил.
Овај велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом, родио се у земљи Ликији у граду Патари. Његови родитељи, отац Теофан и мајка Нона имали су само њега једнога. Беше то благословено дете од самог рођења свог, јер и није могао бити другачији од благочестивих и милостивих родитеља какви су били његови. Наденуше му име Николај, што у преводу значи победитељ народа, и он се заиста по благослову Божјем показа као победитељ над злом у целом свету. Овај славни светитељ и данас се слави по целом свету. Пошто је био дарован од Бога, посветише га Богу. О духовном животу поучавао га је стриц Николај епископ Патарски, те се скупа и замонашише у манастиру "Нови Сион". Након смрти својих родитеља, продао је сво имање и новац је разделио сиротињи. Неко време је био свештеник у свом родном граду. Одликовао се милосрђем, али пошто по природи би скроман, повуче се у самоћу и безмолвије да тако сачека смрт, но јави му се глас Господњи: "Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од мене увенчан". Тада он напусти самоћу и оде у народ и би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Под царем Диоклецијаном и Максимијаном у време гоњења и мучења хришћана био је бачен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири реч Божију. Присуствовао је Првом Васељенском сабору у Никеји, али због тога што је дигао руку на јеретика Арија, би удаљен и забрањено му је даље присуство. Тек када преко изабраних архијереја јави се глас Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према Светом Николају, те му одобрише даље присуство. Био је прави борац за истину, заштитник правде, спасао је многе од сигурне смрти. Истовремено милостив, правдољубив, ходио је међу људима као сам Анђео Божији, те због тога су га људи још за живота сматрали за светитеља. Призивали су га у помоћ у болести, беди и немоћи, а он се свима одазивао и свима је помагао. Из његовог лица сијала је светлост. У старости се разболе и упокоји се у Господу деветнаестог децембра 343 године. Многа чудеса се дешавају од његових чудотворних моштију из којих непрестано избија миомирисно миро, којим се лече болесници. Спашавао је овај угодник Божји насукане и изгубљене бродове, те се сматра заштитником морепловаца. На овај датум, све лађе, ма где се налазиле бацају своја сидра и до сутрадан мирују, одајући славу и хвалу овом светом чудотворцу. Својим чудесним моћима помаже он сваком ко му се обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Немогуће је заправо избројати сва његова чудеса, јер их је много. За њега се зато с правом може рећи да он непрестано пише Јеванђеље Христово и то са неба, својим свакодневним чудесима. Уз помоћ његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, глувима се враћа чуло слуха.
Тропар (глас 4):
Правило вјери, и образ кротости, воздержанија учитеља јави тја стаду твојему, јаже вешчеј истина: сего ради стјажал јеси смиренијем високаја, нишчетоју богатија, оче свјашченоначалниче Николаје, моли Христа Бога, спастисја душам нашим.
Ова славна угодница Божија роди се у граду Епивату (Пиват - по турски Бојадис), који се налазише између Силинаврије и Цариграда. Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског. Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља:"Ко хоће за мном да иде нека де одрекне себе и узме крст свој и за мном нека иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, ова света девица жељна подвижничког живота напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11 столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других. По промислу Божјем, који хтеде да прослави угодницу своју, откри њене свете мошти после много година и то на веома чудесан начин. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете петке налазе у румунском граду Јашу. У Београду се налази чудотворна и лековита вода (агаизма) ове светитељке, која лечи све болеснике, који са вером у Бога и љубављу према овој светитељки прилазе к њој.
Тропар (глас 4):
Пустиноје и безмолвније житије возљубивши, и во след Христа жениха твојего усердно потекши и того благоје иго во јуности твојеј вземши, кресним знаменијем и мисленим врагом мужески во оружившисја: постническими подвиги, постом и молитвами и слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево и ниње в небеснем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу моли о нас почитујушчих честнују памјат твоју.
Стефан Дечански беше син краља Милутина, а отац цара Душана. То чедо побожне краљевске породице, још од најранијег детињства би васпитан у хришћанској вери. Преживео је многе недаће и невоље, јер по наређењу очевом био је ослепљен, а касније по наређењу свог лакомисленог сина, цара Душана би удављен. Када је постао пунолетан, оженише га кћерком бугарског владара, Маријом и тиме је добио на управу Зету. Умиљат, добар, кротак, милосрдан према сиротињи, цар Стефан је уживао велику љубав и поштовање. Оклеветан је код свог оца Милутина, од своје маћехе како спрема заверу против њега. Отац нареди да му у манастиру Светог Николаја Чудотворца у Овче Пољу изваде оба око, али јави му се овај чудотворац (Свети Николај) држећи у својој руци његове очи и након пет година, које Стефан проведе у сужањству у Цариграду, поврати му се вид. У знак захвалности, он подиже храм Високи Дечани, једну од најлепших грађевина византијске уметности и средњевековне архитектуре на тлу српске државе. Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благоугодношћу изазивао је дивљење и монаха и осталих људи. Свој век проживе овај свети краљ српски, као праведник и мученик и тако га је и скончао, 1336. године. Са Светим Савом и кнезом Лазаром, Свети Стефан чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагодарнијих личности и светитеља које дао Српски народ. Седам година након смрти, јави се у сну игуману манастира Високи Дечани, те га они извадише из гроба и показа им се тело нетрулежно из кога се ширило миро. Под дејством светих моштију овог светитеља, дешавају се многа чудеса; слепима се враћа вид, хроми, неми, глуви, болесни и раслабљени исцељују се дотичући се са вером светих моштију овог светог мученика. Тело се налази и дан данас у кивоту пред иконостасом у храму манастира Дечани и чини многа чудеса.
Тропар (глас 4):
Царство јеже на земљи добрје окормљаја страдалче и багрјаницу носја, смирено стјажал јеси мудрованије, нишчих посјешчаја и свим хљеб раздробљаја, тјемже пребожественаја Тројица царствија купно и мученичество вјенец увјезе тја.
Још у мајчиној утроби био је изабран од Господа за Његову службу. Родио се у веома побожној породици, у Андријанопољу и још као мали он је био предат на службу Богу, служавши као ђакон код андријанопољског епископа Теодора, који га научи Светом Писму. Како је одрастао, Свети Алимпије превазиђе многе својом мудрошћу и кротости, те се појави у њему неописива жеља за усамљеничким животом и он се повери својој мајци, која га подржа у томе и помоли се Богу за свог сина, те га уз свој благослов испрати на пут. Тражећи мирно место где би се могао у потпуности предати Богу и усамљеничком животу, дође он до Јелинског гробља, од кога су људи бежали и ту се настани. Ту постави крст и сагради храм Свете Ефимије, која му се била јавила у сну и рекла му да је она његова сапутница и помоћница од Бога дата. Био је он мучен и прогањан од стране демона, јер се борио против њих дан и ноћ. Поред храма је подигао стуб (столп) због чега је и назван Алимпије Столпник и на њему се непрестано подвизавао у посту и молитви пуних 53 године. По његовом наговору, мајка се замонаши и тако удвостручи своје подвиге, угоди Господу и оде к Њему. Људи га почеше поштовати и долазише му ради утехе, поуке и исцељења. Поживео је 100 година, упокојио се 640 године у време цара Ираклије. Свети Алимпије чињаше многа чудеса благодаћу Христовом. Он је болесне исцељивао, истеривао демоне из људи будућност је предсказивао. Од његових чудесних моштију сачувана је глава која се налази у Котломушком манастиру у Светој Гори. Након његове смрти настављена су исцелитељска чуда дејством моћи његових моштију светих у славу Христа Бога.
Тропар (глас 1):
Терпјенија столп бил јеси, ревновавиј праоцем преподобне, Јову во страстех, Јосифу во искушенијих, и безплотних житељству сиј в тјелеси, Алимпије оче наш, моли Христа Бога спастисја душам нашим.
Ова славна следбеница Христова родом беше из града Илиопоља Мисирског, јединица богатог и знаменитог човека по имену Диосокр. Беше њен отац незнабожац. Чувао је он као зеницу ока свог јер немаде више деце, но њу само. Одрасла је Варвара у прелепу девојку, којој није било равне у целој земљи, те због тога је отац затвори у високу кулу, коју сагради само за њу, и украси је најлепшим украсима, окружи своју јединицу свим угодностима што се пожелети могу. Даде јој и слушкиње и постави идоле којима ће се клањати. Направи од ње сужња, јер плашио се он да такву невиђену лепоту виде прости и незнатни људи, зато што по њему они су били недостојни њене лепоте. Живела је ова несрећна девојка тако заточена у високој кули и често је гледала у небо кроз прозоре своје собе и питала се које творац свега тога.. Од слушкиња својих доби одговор да је све то дело идола којима се клања њен отац и сви они, али не задовољи се тим одговором. Јер дубоко негде у њој нешто јој је говорило да то није истина. Јер како су то могли створити сви ти камени и дрвени идоли када су и оно творевина људских руку. И познаде она у срцу свом Правог и Истинитог Творца свега постојећег и запали се душа њена пламеном љубављу и чежњом према Њему Једином Истинитом Богу, Исусу Христосу. Заветоваше му се на вечну верност и службу њему. Дође време да се Варвара удаје, али она која себе предаде Господу, одби све просце, што јако разгневи оца њеног, Диоскора. Он у себичности и бесу свом немаше милости према јединици својој те је подвргну свирепом мучењу и срамоти. Издржа мученица ова све патње и муке, али не хтеде напустити веру своју у Исуса Христа, Бога нашег. Заслепљен и још више разјарен отац нареди да се његова кћи погуби, те сам узе мач и одсече јој главу. У тим тренуцима своје погибије, ова благочестива девојка мољаше Бога да опрости оцу њеном јер они беху једно тело и једна крв. Тиме се испуни оно што је речено у Светом Писму: "Предаће на смрт отац чедо своје". Пострада ова света мученица за веру Христову, а истог дана удари гром у оца њеног и сажеже га до земље, те од њега не остаде ни прах. Један веома побожан и благочестив човек, Галентијан, узе њене часне машти и сахрани их како и доликује. На том месту касније подигао је цркву, где се десише многа чуда. Исцелише се многи болесници дејством њених чудотворних моштију и снагом њене молитве. Касније су њене часне мошти пренете из Грчке у Русију, град Кијев и ту такође посведочише о својим чудотворствима. Оздравише многи болесни, који принеше искрене молитве овој светитељки и Господу Исусу Христосу.
Тропар (глас 8):
Варвару свјатују почтим; вражија бо сјети сокруши и јако птица избависја от њих, помошчију и оружијем креста, всечестнаја.
Родитељи Пресвете Богородице, Деве Марије, свети Јоаким и Ана доведоше своју трогодишњу кћерку да је предају Богу на службу, као што су обећали измоливши је од Њега. Скупа са својим сродницима из Назарета, који су били од царскога и архијерејскога рода, и са хором беспрекорних девица пођоше они у Јерусалим. Путовање њихово трајаше три дана. На челу колоне ишле су девојке девице носећи упаљене свеће, а иза њих ишла је Пречиста Дева Марија. Беше она свечано одевена и украшена, са својим родитељима, а иза њих низали су се остали сродници. Стигавши до храма у Јерусалиму, поворка се заустави и Пречиста Дева Марија иако још увек дете, само, без ичије помоћи попе се на врх степеница са необјашњивом лакоћом, као да лети, као да је понесе нека тајанствена сила. И заиста и би тако, јер носише је сами Анђели Божји. На вратима би дочекана од стране првосвештеника Захарије, оца светог Јована Претече и уведе је у храм, у светињу над светињама, где никада нико није могао ући, осим архијереја и то једном годишње. Родитељи тада принеше жртву Богу, примише благослов од свештеника и вратише се са сродницима својим дому свом, а Пресвета Дева остаде у храму. Свети Јоаким и Ана посећиваше је често, све док беху у могућности да то чине. Проведе Она у храму пуних девет година, и поред све своје жеље да до краја свог живота не напусти храм, она се ипак са непуних 12 година обручи и би дата свом сроднику Јосифу у Назарет, да само привидно буде обручница његова, али да живи у девствености. Тако Пречиста и Преблагословена само делимично испуни своју жељу и завет. Јер беше у то време немогуће испуњење њене жеље и завет дат Богу, јер брак се сматраше светињом. Може се слободно рећи да је Дева Марија била прва доживотно завештана девојка и њу су после почеле следити многе девојке и младићи. Боравила је Пречиста Дева у Светињи над Светињама, са анђелима и као таква живела је у Анђелској чистоти, јер Она се још у детињству удостоји таквих дарова, да јој служе бестелесни, те стога нека је част нашој Пречистој Владичици Богородици, Приснодјеви, Марији од свих нараштаја за све векове.
Тропар (глас 4):
Днес благоволенија Божија предображеније и человјеков спасенија проповједаније в храмје Божији јасно Дјева јављајетсја, и Христа всјем предвозвјешчајет: тој и ми велегласно возопијим: радујсја, смотренија зиждитељева исполњеније.
Св. СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ХАРАЛАМПИЈЕ
Овај велики светитељ био је епископ у Магнезији. Живео је у време цара Септимија Севера, који је био свирепи прогонитељ хришћана. Не плашећи се гонитеља својих он је слободно проповедао хришћанску веру, те је због тога био много гоњен и мучен, али све те муке олако је подносио, као да су се дешавале неком другом а не њему самом. Живом су му одрали кожу, али га нису поколебали у његовој вери јер он благосиљаше мучитеље своје увек истим речима: "Хвала вам браћо моја, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Ништа га није могло уплашити, нити натерати да напусти Христа и веру Његову. Угледајући се на њега и његову издржљивост, многи прихватише хришћанску веру, а међу њима и кћерка незнабожачког цара Севера, Галина. Због тога се разгневи цар те нареди да се овај свет човек, Харалампије, погуби. Приликом свог погубљења, он још једном узнесе молитву Богу, да опрости људима све грехе њихове и да им подари здравље и душевно спасење. Пострадао је овај мученик за Христа Бога нашег 202 године. Његово тело сахранила је царева кћерка, Галина, по свим хришћанским обичајима, а његове свете мошти поштују хришћани широм света. Глава овог светитеља чува се и дан данас у манастиру Светог Архиђакона Стефана на Метеорима у Грчкој. Нема сумње, да овај непобедиви и несавладиви мученик Христов посредује за цео свет пред Богом, коме стоји са десне стране престола и својим молитвама моли Бога за све нас и опроштење свих наших грехова.
Тропар (глас 4):
Мученик твој Господи Харалампије во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.
| Webmaster | © - Црква Лазарица - Миличина Б.Б. 37000 Крушевац |
Web design team |