 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Св. ВЕЛИКОМУЧЕНИК ТЕОДОР ТИРОН
У време царева Максимијана и Максимина, који су били познати као гонитељи хришћана, у војсци је служио и свети Теодор, који је добио надимак Тирон што у преводу значи - Регрут. Када ови цареви наредише да сви хришћани морају се поклонити идолима незнабожачким и одрећи се своје вере, храбри младић иступи и рече да је он хришћанин и да се своје вере неће одрећи ни по коју цену и остаде доследан томе. Због тога га ухватише и бацише у тамницу, коју запечатише јер га хтедоше уморити глађу, али јави му се Господ, који га охрабри са речима да је за њега ово све пролазно и да ће ускоро бити са Њим, увенчан венцем славе. Појави се потом мноштво анђела, а видевши све то стражари се страшно уплашише и обавестише судије о свему томе. Изведоше светог Теодора Тирона из тамнице, осудише и погубише, и то на тако свиреп начин што га бацише живог у огањ. Предаде он душу своју Богу Вишњем 306 године. За овог угодника Божијег везан је обичај код православаца да се прве суботе у Великом Посту спрема кољиво (жито) као успомена на велико чудо којим је свети Теодор Тирон сачувао и спасао хришћански народ од зле намере цара Јулијана Одступника, који хтеде да их оскрнави у време Великог Поста, тако што је сву храну на пијаци попрскао крвљу идолских жртава. Али, јави се свети Теодор Тирон тадашњем архијереју и рече му да народ једе само кољиво са медом и тако би и учињено. Сачува свети Теодор Христово стадо неповређено од замке вражије.
Тропар (глас 2):
Велија вјери исправљенија, во источницје пламене, јако на водје упокојенија, свјатиј великомученик Теодор радовашесја; огњем бо всесожегсја јако хљеб сладкиј Тројице принесесја, того молитвами Христе Боже спаси души нашја.
По пореклу је био Јеврејин, из области јелинске, сродник апостола Павла. Архиђаконом је прозван, јер беше први од седам ђакона, које свети апостоли рукоположише и поставише на службу око помагања сиротиње у Јерусалиму. Снагом своје вере, архиђакон Стефан чинио је многа чудеса међу људима, а својим злобним противницима, Јеврејима, супротстављао се својом мудрошћу и силом Светог Духа. Посрамљени Јевреји узбунише народ, клеветајући га да је хулио на Бога и Мојсија, те уз помоћ лажних сведока би осуђен. Тада Стефана изведоше пред народ и сви видеше његово озарено лице као у анђела, заправо његово лице било је озарено благодатном светлошћу, као некада Мојсејево. Стаде он говорити о многим доброчинствима и чудесима Божијим, која је Бог учинио за народ Израиљски, а истовремено их осуди за многе злочине и за противљење Богу. Назвао их је издајницима и крвницима и осудио их је за убиство Господа нашег, Исуса Христа. У том тренутку погледа у небо и виде да се отворило над њим и угледа он славу Божију и то објави Јеврејима: "Ево, видим небеса отворена и Сина човечијег где стоји с десне стране Бога (Дел. ап. 7). После тога га изведоше из града и осудише на смрт каменовањем. Међу његовим мучитељима био је и његов сродник, Савле (касније апостол Павле). Његову мученичку смрт гледала је из даљине Пресвета Богородица са светим Јованом Богословом, усрдно се молећи Богу за овог истинитог страдалника. Тело св. Стефана тајно је узео и сахранио јеврејски кнез и потајни хришћанин, Гамалил.
Тропар (глас 4):
Подвигом добрим подвизалсја јеси первомучениче Христов и апостоле, и мучитељ обличил јеси нечастије; каменијем бо побијен от рук безаконих, вјенец от јеже свише десници пријал јеси, и к' Богу взивал јеси вопија: Господи, не постави им грјехе сего
Родом беше из галилејског града Панеаде. Један је од дванаесторице великих апостола и једини међу њима који није крио своју сумњу у Васкрсење Христово. Кроз ту његову неверицу, добили смо нову потврду тог чудесног догађаја, јер се васкрсли Господ јавио ученицима да би уверио Тому, са речима: "Пружи руку своју и метни у ребра моја и не буди невјеран него вјеран". На те речи Тома узвикну: "Господ мој, Бог мој" (Јов. 20)! Овај догађај који се збио, потврђује истинитост васкрсења Господњег, јер је Он заиста васкрсао и јавио се ученицима својим, али не као привиђење, већ у истом телу у ком пострада ради нашег спасења. Након вазнесења Господа Христа на небо, и силаска Светог Духа на апостоле, они бацише коцке да одлуче куда ће који да иде и да проповеда. Светоме Томи паде коцка да иде у Индију и да тамо, незнабоштвом помрачене крајеве просвети и научи народ истинитој вери. Био је тужан што одлази тако далеко, али охрабрен Господом, успео је да обрати много народа у хришћанску веру, установи Цркву и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома и две сестре, жене двојице кнежева индијских, Тетријану и Мигдонију. Због вере су обе ове сестре биле намучене од својих мужева, али ослободише се брака и поживеше богоугодно до краја живота. Ту је и пример Дионисија и Пелагије, који су били верени међусобно, али када чуше апостолску проповед не саживеше се, но се посветише подвигу. Пелагија пострада као мученица за веру, а Дионисије беше постављен за епископа. Кнез Муздије, коме је апостол Тома крстио жену и сина Азана, наредио је својим војницима да убију овог Светог Апостола, те га они избодоше копљима. Тако сконча свој земни живот, свети апостол Тома, пострадавши за веру, мученичком смрћу. Али пре смрти, догоди се и са њим као и са осталим апостолима, који су неком чудесном силом били пренети у Јерусалим да би присуствовали погребу Пресвете Богородице, Деве Марије. Закаснивши на погреб, апостол Тома горко заплака, те на његову молбу отворише гроб Свете Пречисте Деве Марије, али њеног тела не беше у њему, јер Господ узе тело Мајке Своје и пресели га у Царство небеско. Да ли случајно или са намером, апостол Тома би изабран да нам прво својим неверовањем потврди и утврди веру у васкрсење Христово, а потом и да нам открије чудесно прослављање Мајке Божије.
Тропар (глас 2):
Ученик Христов бив, божественаго собора апостолскаго сопричастник, невјерствијем бо Христово воскресеније извјестив, и того пречистују страст осјазанијем уверив, Томо всехвалне, и ниње нам проси мира и велија милости.
Свети мученик Трифун, био је дете благочестивих родитеља. Рођен је у селу Кампсади, сиромашног порекла, али веома побожан још од малих ногу. Као дете време је проводио чувајући гуске, те преблаги Бог изабра да баш у њега усели благодат Духа Светог. Дарован од Бога даром чудотворства и исцељења, овај свети младић за време свог живота исцели многе болеснике, истера демоне из многих људи и поможе многима који од њега искаше помоћ. Многа чуда чинио је он, а између осталог, у оно време када је римским царством завладао цар Гордије прослави се овај угодник Божији, тако што излечи цареву кћерку, прелепу Гордијану, која опседнута ђаволом сиђе с ума. Десило се то по промислу Божијем, када се јавио ђаво из девојке, рекавши да га из ње не може истерати нико други, него једино човек по имену Трифун. Чувши то, цар позове све људе са овим именом из царства свог, али никоме не пође за руком да истера ђавола из девојке. Дође ред и на младог Трифуна, који једини успе да истера ђавола и ис цели Гордијану. Пресрећни цар Гордије богато награди овог чудотворца, а он затим сву своју награду подели сиромасима. Овим исцељењем за њим пођоше многи и примише хришћанску веру. Касније, када на римски престо дође христоборни цар Декије, почеше страшни прогони хришћана и њихово страдање и мучење, те тако би и са светим Трифуном. Не хтеде се одрећи Христа и вере своје, те због тога би свирепо мучен и прогањан, а касније и погубљен од стране цара незнабожца. Подносио је овај благочестиви младић све муке своје са искреном радошћу, непрестано понављајући речи: "О, кад би се могао удостојити да огњем и у мукама скончам у име Христа, Господа мога". Погубљен је 250 године, а побожни хришћани из Никеје, тело његово увише у чисте плаштанице и хтедоше да га сахране ту у Никеји, али јави им се овај свети младић и рече да његово тело пренесу у његово родно село, Кампсаду и они тако и поступише. Тако свети Трифун, који од рођења свог би само Богу посвећен, преведе многе у хришћанску веру, исцели многе болеснике и подносећи велике муке у Христово име би увенчан вечном славом од Оца и Сина и Светог Духа.
Тропар (глас 1):
Мученик твој Господи Трифун во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.
СИЛАЗАК СВЕТОГ ДУХА НА АПОСТОЛЕ - ДУХОВИ
Послушавши речи Христове, апостоли се вратише по Његовом Вазнесењу, у Јерусалим и ту на молитви сачекаше силазак Духа Светога. Десети дан по Христовом Вазнесењу, појави се Дух Свети у виду велике пламене буктиње и раздели се пламеним језицима на све апостоле. Тада они добише чудесне моћи, између осталог моћ да говоре многим језицима и да чине чудеса. Много људи тада поверова у Христа и крстише се у Његово име. Наша Црква празнује овај догађај у 50-и дан после Васкрсења или 10-и дан после Вазнесења Христовог (Спасовдан) и зове се ДУХОВИ или ТРОЈИЦЕ. За овај празник се у нашим храмовима служи Света Литургија, уноси се свежа трава и цвеће и после молитве клечећи и молећи се Богу, плету се венци, који се односе домовима и стављају поред славских икона у кући и кандила.
Тропар (глас 8):
Благословен јеси Христе Боже наш, иже премудри ловци јављеј, низпослав им Духа свјатаго, и тјем уловљеј всељенију, человјекољубче слава Тебје.
Свети Јован Крститељ и претеча Господа нашег Исуса Христа, својом смрћу је претходио добровољној смрти Спаситеља нашег. Пострада овај светитељ за време цара Антипа, сина старог цара Ирода убице Витлејемске деце, због своје проповеди у Галилеји. Осудио је Свети Јован овог цара зато што је отерао своју закониту супругу, кћерку арабског цара, убио свог брата Филипа и узе његову жену. Учинивши све то, светитељ му не отрпе те га изобличи пред свима. Уплаши се осрамоћени цар, те га баци у тамницу, али не смедоше га погубити, јер га многи сматраше за великог пророка. Братова жена, Иродијада која и учини све то, уплаши се пророчких речи те наговори своју кћер, Соломију да од цара Ирода на дар затражи светитељеву главу. И не могавши одбити, Ирод, очаран њеном лепотом и заносном игром учини што му би затражено и погуби Јована, а главу његову изнесе пред присутне госте. Плашећи га се мртвог, Иродијада није дозволила да му се глава састави са телом, него се сахрани одвојено од тела. После тога, сви виновници овог гнусног злочина завршише трагично. Смрт Јована Крститеља догодила се пред Пасху (јеврејски празник), а празнује се 11 септембра и тог датума је установљено празновање због тога што је подигнута и освећена црква, коју су над његовим моштима подигли цар Константин и царица Јелена у част и захвалност овом угоднику Божјем.
Тропар (глас 2):
Памјат праведнаго с похвалами, тебје же довљет свидјетељство Господње, Претече, показал бо сја јеси воистину и пророков честњејшиј, јако и струјах крестити сподобилсја јеси проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујасја благовјестил јеси и сушчим во адје Бога јавлшагосја плотију, в земљушчаго грјех мира, и подајушчаго нам велију милост.
Пресвета Дева Марија, Мајка Божија, посредница нашег спасења, поживела је још доста дуго после Вазнесења Сина свог. Док је умирао на крсту, Син њен Исус Христос на чување је предаде светом Јовану Богослову. У његовом дому, на Сиону, живела је она у непрестаној молитви ишчекујући дан када ће отићи Сину свом. Често је походила сва она места, која су подсећала на велике догађаје и велика дела Сина њеног. Својим молитвама, саветима, кротошћу и трпељивошћу помагала је она светим апостолима у ширењу Божије речи. Најдуже времена у молитви проводила је она на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што пре узме себи. И тако једном док се молила јави јој се архангел Гаврил и обавести је да ће кроз три дана бити упокојена, нашта се она веома обрадова. Пожелела је да пре свог упокојења види још једном све апостоле и жеља јој би испуњена. Ношени крилима анђела и на облацима, скупише се сви апостоли да последњи пут одају почаст и дивљење овој Мајци над мајкама, Пречистој Деви Марији. Опростивши се од њих, она предаде свој свет дух Богу. Апостоли се много ражалостише. Ковчег са њеним светим моштима уз пратњу мноштва хришћана пренели су у Гетсимански Врт, у гробницу родитеља њених, светог Јоакима и Ане. Док су га носили кроз град, из њега се непрестано ширио ароматичан мирис. Један од јеврејских свештеника дрзну се те рукама дохвати ковчег, али му у том тренутку обе руке отпадоше, те он поверова у Христа и оне му се повратише.
Тропар (глас 1):
В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице, преставиласја јеси к животу мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја.
Наш свети отац, Василије Острошки, рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини. Тачније родио се у селу Мркоњић, у Поповом Пољу, 28. децембра 1610. године. Родитељи му беху веома побожни и благочестиви људи. Тако да и њега васпиташе у духу православне вере и у великој побожности. По рођењу добио је име Стојан. Прва школа његове побожности беше у његовој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. По природи је био веома бистрог ума. Друга школа његове побожности беше пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Породица му је била веома сиромашна, но он ни оно мало хлеба што је добијао за појести, никада није јео сам, већ га је увек делио са другим чобанима чувајући овце. Неки зли људи, суседи његови, отпадници од вере, омрзнуше младог Стојана, због његове побожности и мудрости, те родитељи беху приморани да га склоне у манастир Завале, који је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице., где он започе своје учење и образовање. На том мирном месту он је имао времена да чита црквене књиге и речи Светих Отаца, и тада се распали у њему љубав према Богу и подвижничком животу, те одлучи да се замонаши у том истом манастиру, одакле после неког времена пређе у манастир Успења Пресвете Богородице – Тврдош, где је тада било седиште Требињске Епархије. Када се замонашио добио је име Василије и у свом подвижничком животу угледа се на Светог и великог јерарха Цркве Божије, Василија Великог. После неког времена, он оде у Црну Гору, код митрополита Мардарија, који га задржа на Цетињу све док не дође до неких несугласица између њих. У манастиру Тврдош, наставио је своје подвиге за спасење православног народа. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које је подносио његов многонапаћени народ. Идући по народу, као некада његов праотац Свети Сава, он је обављао сва света богослужења и свете тајне по свету и храбрио је људе у вери и трпљењу. То засмета отпадницима од вере, те намислише да га убију, а он да би то избегао оде у православну Русију. После неколико година вратио се, доневши са собом много црквених књига и новца, и све то даровао је осиромашеним црквама у Херцеговини. Када су Турци убили тадашњег митрополита источно-херцеговачког, Пајсија Требјешанина, поставише Светог Василија за митрополита. Склонивши се испред најезде Турака, он се скраси у манастиру Острог. Подвизавао се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога, као и претходни митрополит Свети старац Исаија. У Острогу он окупи многе монахе и обнови цркву. Ваведења Пресвете Богородице. Многа чудеса чинио је за време свога живота овај велики угодник Божији, а то је настављено и након његове смрти. Његове мошти открише монаси неоштећене, и над њима се и дан данас дешавају чудесна исцељења. Њима на поклоњење даноноћно долазе, не само православни, него и други и беху исцељени. Реке поклоника сливају се непрестано ка овом манастиру и светитељу, без обзира на вероисповест. Крај његовог кивота узносе се молитве свакодневно. Многе заклетве и завети дају се ту и дан данас. Поштовање овог угодника Божијег у нашем народу огледа се у подизању у његову част многобројних храмова. Многа се чудеса спомињу везано за Светог Василија Острошког, и не могу се сва набројати... Он помаже свакоме ко му се обрати са искреном молитвом и побожношћу. Напоменућемо само неке од њих, али најбоље могу нам посведочити многи који су осетили благодат његове молитве. Велики је број оних који су били отписани од свих, а који су се поново вратили у живот, нормални и здрави.
Молитвама Светог Василија, оца нашег, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе добре воље. Амин.
Тропар (глас 4):
От јуности тојеја себе Господеви отдал јеси, пребиваја в молитвах, трудјех и постјех оче богоносне; образ бил јеси добродјетељи својему стаду; сего ради видја Бог твоје благоје произвољеније, постављајет тја својеј церкви пастира и добљаго архијереја, и по престављенији твојем собљуде, свјатоје твоје тјело нерушимо, свјатитељу Василије: тјемже јако имјеја дерзновеније молисја Христу Богу спастисја душам нашим.
Рођен је у месту Кападокији, око 330 године, од оца Василија и мајке Емилије, а у време цара Константина Великог. У седмој години родитељи његови, дадоше га у школу, где он, због бистрине свог ума изучи филозофију за пет година и оде у Атину, где настави своје школовање. Изучавао је све светске науке тога времена (филозофију, астрономију, реторику). Школски другови су му били Григорије Богослов и Јулијан - цар одступник. Крстио се у зрелим годинама, на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био је пуних десет година епископ Кесарије Кападокијске, поставши велики поборник православља, одлика моралне чистоте и верске ревности, те се стога с правом назива Велики (св. Василије Велики). Упркос свему, постао је чврст стуб Цркве Христове и назван је Пчелом Цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многа његова дела, богословска, канонска, апостолска, као и служба названа по његовом имену. Она се служи десет пута годишње и то: 1. (14. јануара), уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста (осим Цветне Недеље), на Велики Четвртак и на Велику Суботу. По природи веома болешљив, поживео је свега педесет година. Свој земни живот скончао је 1(14. јануара) 379 године, преселивши се у Царство Христово.
Тропар (глас 1):
Во всју земљу изиде вјешчаније твоје, јако пријемшују слово твоје, имже богољепно научил јеси, јестество сушчих ујаснил јеси человјеческија обичаји украсил јеси, царскоје свјашченије оче преподобне: моли Христа Бога спастисја душам нашим.
"А после суботе, у свануће првога дана недеље, дође Марија Магдалина и друга Марија да погледају гроб. И гле, земљотрес би велики, јер анђео Господњи сиђе с неба, приступи, одвали камен и сеђаше на њему. А лик му је био као муња, и одело његово бело као снег. Од страха пред њим уздрхташе стражари и посташе као мртви. Тада анђео проговори и рече женама: Ви се не бојте; знам наиме да тражите Исуса распетога. Нема Га овде. Јер васкрсе као што рече; дођите и видите место где је лежао. И идите брзо па реците његовим ученицима да је васкрсао из мртвих и гле, он иде пред вама у Галилеју, онде ћете га видети. Ето, рекох вам. И отишавши од гроба са страхом и великом радошћу потрчаше да јаве његовим ученицима. И гле, Исус их срете и рече: Здраво. А оне пришавши ухватише његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: "Не бојте се; идите и јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети".А када су оне ишле, неки од страже дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. И састаше се старешине, те се договорише и дадоше војницима много новца говорећи: Кажите да су његови ученици дошли и украли га док смо спавали. И ако то дочује намесник, ми ћемо га убедити и вас опростити бриге. А они узеше новац и учинише како су их научили. И разгласи се ова прича код Јудеја до данашњег дана." (Мат. 16,1-15). Господ Исус Христос сахрањен је у Гетсиманском врту у једну пећину, коју запечатише великим каменом и поставише стражу. У недељу, трећи дан по Распећу сиђе Анђео Господњи и здроби камен на улазу у пећину и Исус Христос изађе напоље и васкрсну. Лице му беше као муња, а одело бело као светлост. Војници се уплашише и побегоше, вичући: "Христос је Васкрснуо!" Када изјутра жене Мироноснице дођоше да обиђу Христов Гроб, затекоше га празног и анђео им рече да иду у град и јаве осталима да је Господ наш Васкрснуо из мртвих. Оне одмах послушаше и одоше да ову радосну вест разгласе свима. И од тада почеше се сви поздрављати поздравом: "Христос Васкресе" и "Ваистину Васкресе". Па чак и данас, после 2000 година, ми се поздрављамо истим тим поздравом. Васкрс је највећи хришћански празник, јер на тај дан Исус Христос, Господ Бог наш васкрсну из мртвих, победи смрт и свим људима, од прародитеља Адама и Еве дарова вечни живот. Због великог значаја овог догађаја свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака се сматра за мали Васкрс. То је покретни празник и празнује се после јеврејске Пасхе у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње. Најраније може да падне 4 априла, а најкасније 8 маја (по новом календару). За овај празник у народу су уобичајени многи лепи обичаји, који нарочито веселе децу. За тај дан се фарбају јаја, зато што је баш јаје симбол обнављања природе и живота. Нарочито црвено јаје представља радост, и то како за оне који га дарују другоме, тако и ономе ко га прима. Зашто баш црвена боја, поставиће многи од вас питање? Зато, што она представља Спаситељеву невино проливену крв на Голготи, а то је уједно и боја Васкрсења, зато што њега не може бити без страдања и смрти. То и јесте истинска и права боја Хришћана и наше Цркве.
Тропар (глас 5):
Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав.
Пошто је распет на Крст и сахрањен у гробници, након три дана Господ наш, Исус Христос васкрсну из мртвих и јави се својим ученицима, једанаесторици светих апостола. Са њима је провео 40 дана овде на земљи поучавајући их како да шире Његову веру и хришћанско учење. Када прође тих 40 дана, повео их је све са собом на Маслинску Гору и рекао им је: "Тако је писано, тако је требало бити, да Христос пострада и да устане из мртвих трећи дан и да се проповеда покајање у име Његово и опроштење грехова по свим народима, почевши од Јерусалима, а ви сте сведоци свему томе. Јер је Јован крстио водом, а ви ћете крштавати Духом Светим, не дуго после ових дана. И гле, ја ћу послати обећање Оца Својега на Вас, а Ви седите у граду Јерусалиму док се не обучете у Силу са висине""Овим речима Он заврши разговор са њима, благосиља их и поче да се уздиже на небо, а њих остави да сачекају силазак Духа Светога. Апостоли су стајали и немо гледали за Њим, док није сасвим ишчезао. Утом им се обратише Анђели Божји са речима: "Што стојите и гледате? Како сте видели да Господ одлази на небо, тако ће Он опет доћи да суди живима и мртвима и онда царству Његовом неће бити краја".У знак сећања на овај догађај наша Црква слави СПАСОВДАН, тј. Дан Спаса нашег, Господа Исуса Христа.
Тропар (глас 4):
Вознесалсја јеси во славје Христе Боже наш, радост сотворивиј учеником, објетованијем свјатаго Духа, извјешченим им бившим благословенијем јако ти јеси Син Божиј, избавитељ мира.
| Webmaster | © - Црква Лазарица - Миличина Б.Б. 37000 Крушевац |
Web design team |