 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
МЕСЕЧНИК БРО 97
ПРАВОСЛАВНА ВЕРА И ЖИВОТ
ХРИСТОС ВАСКРСЕ - Свештенство цркве Лазарице
ХРИСТОС ВСКРСЕ - Патријарх српски Павле
Светло Васкрсење Христово - Свети ован Златоусти
Веза васкршњег поста са празником Христовог васкрсења - Растко Б. Петковић
По васкрсењу Христос је код Оца
Пост као услов за причешће - ђакон Александар Величковић
Духовне поуке - Искушења - Св. Исак Сирин
Веронаука - Први члан символа вере - протојереј Драги Вешковац
Света ћирилица - Свети владика Николај охридски и жички
Епархије Српске Православне Цркве - ђакон Александар Величковић
Охридски Епископ Господин Николај у Светом Роману - Иринеј Крстић
Пророчке речи Владике Николаја
Свети лекари - Светитељи за помоћ при учењу - др Драгана Мраковић
Запис с путовања - Браничевска Епархија - Александар Гавриловић
Приче из живота - Ризница ожја у нама - Вукосава Вучетић
Из Црквене Библиотеке - О читању - Љубица Петковић
Из Историје СПЦ - Црква на две воде - Јелена Протић-Петронијевић
Благослови Владике и Светог Кнеза Лазара - Љиљана Ђаковић
О националној култури европске Србије - Љиљана Ђаковић
Манастир Војловица - мр Ненад Весић
Прича из живота - Светиња "Сивог дома" - Љубица Петковић
За сећање - Схи-монахиња Нина (Димитријевић) - монахиња Теодора
"Васкресење Твоје Христе Спасе,
анђели певају на небу,
и пас на земљи удостоји,
чистим срцем Тебе славити!"
Овога пролећа, када се сва природа буди и радује сунцу, без кога нема живота, и ми се радујемо Сунцу Правде, Мира и Љубави, које нас обасјава и дарује живот вечни. Ово је празник над празницима коме се радује сва творевина, зато радујмо се и ми, драга браћо и сесте.
Господ наш Исус Христос узео је крст свој и пошао на Голготу; био је бичеван и изругиван, и распет, и у Гробу лежао, да би трећега дана Васкрсао. Христос је својим Васкрсењем покидао окове смрти и свима нама обећао живот вечни.
У овом тешком времену искушења за наш народ и нашу Свету Цркву, где преовладава гордост, лаж, мржња, клевете и оговарање, у таквом заносу однос човека према човеку је поремећен и несигуран. Зато вас молимо и позивамо: имајте љубави једни према другима, и вратите поверење један према другоме.
Господ Исус Христос је на Последњој вечери својим ученицима и следбеницима подарио и пожелео мир пред великим и тешким искушењима упутивши им речи утехе и, охрабрења:
" Мир вам остављам, мир свој дајем вам: не дајем вам га као што свет даје, да се не плаши срце ваше, и да се не боји." (Јн. 14, 27). Тај мир није од овога света. Тај мир је од Бога, Распетог и Васкрслог Христа! Христов мир је онај најдубљи и најузвишенији мир душе: мир савести, мир који проистиче из дубине наше вере коју нам је Васкрсли Хрстос подарио. " Ово вам казах да у мени мир имате. У свету ћете имати невољу: али не бојте се, јер ја надвладах свет." (Јн. 16, 33) И још им је рекао : Ја сам пут истине и живот и ко замном иде, неће ходати по тами, него ће имати живот вечни.
Драга браћо и сестре, децо наша духовна, зато и ми пођимо за Христом и следимо стопама Његовим, вратимо се Цркви, и загрлимо је као мајку нашу, јер нас она никада није оставила. Дођимо сваке Недеље и празника на заједничку молитву, на коју нас Спаситељ позива: "Јер Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима" (Мт. 18,20). Са Христом и у Христу заједно се радујмо вечном животу, загрлимо један другога, опростимо један другоме, и поздравимо најрадоснијим поздравом наше вере:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ - ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ
свештенство Цркве Лазарице
Приказан је на живопису каталикона манастира Милешево, најрепрезентативније је дело српског средњевековног сликарства.
Средишњи је лик сцене Мироноснице на Гробу. Прелепи анђео, одевен у бели хитон, раширених крила, седи на великом камену и ванвременском смиреношћу небеског бића и гласника свевечне истине о Христовом Васкрсењу, показује на празан Христов Гроб усплахиреним женама, које су
дошле да помажу тело Исусово: "И врло рано у први дан недјеље дођоше на Гроб око сунчанога рођаја. И Говораху међу собом: ко ће нам одвалити камен од врата гробнијех? И погледавши видјеше да камен бјете одваљен: јер бјеше врло велики. И ушавши у Гроб видјеше младића обучена у бјелу хаљину где сједи с десне стране; и уплашише се. А он им рече: не плашите се, Исуса тражите Назарећанина распетога; уста, није овде, ево место где га метнуше" (Мк, 15,2-6).
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ
ВАСКРСУ 2005. ГОДИНЕ
ПАВЛЕ
ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ
АРХИЕПИСКОП - ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ
БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИ-
ЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРХИЈЕРЕЈИМА
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШ-
ТЕНСTВУ, МОНАШТВУ И СВИМА
СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ
ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД
БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА
ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА УЗ РАДОСНИ
ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Христос Воскрсе, земљу потресе,
тугу однесe, радост донесе
(Св. Владика Николај)
Овим речима светог Владике Николаја благовестимо најрадоснији од свих дана - дан када се живот објавио свету, дан када је смрт побеђена, када су врата адска разорена, дана Васкрсног, дана сверадосног. Васкрсење је највећи догађај наше историје, наше Богочовечанске вечности. То је дан који нас изводи из свих овоземаљских и овоживотних
дана и ноћи, и уводи нас у невечерњи и неопролазни дан Царства Божијег, вечнога и незалазнога. "Пасха је Празник, над празницима и Свечаност над свечаностима, која превазилази све друге празнике и свечаности колико и сунце превазилази звезде" (Свети Григорије Богослов).
У светлости Васкрслог дана ми сагледавамо сав свој живот и радујемо се животу. Овај дан Васкрсења је дан радости живота, и то Вечног живота. Радост коју нам Васкрсење Христиво даје данас, потребно је посведочити овоме свету и овоме времену, јер ту радост нам нико други, никада и нигде не може ни дати ни одузети.
Управо је одсуство радости, или одсуство радости која има смисла, оно што мучи савременог човека.Одсутсво радости долази отуда што се смрт не надилази, већ се доживљава као коначпи крај. А ако је смрт заиста коначни догађај , после кога нема ничега, или после кога можда постоји само неодређен живот бресмртне душе, онда је живот човеков велика трагедија, која започиње рођењем, да би сваким даном био само ближи смрти, своме "коначном крају". Данашњи дан Васкрсења Господњег показује нам и сведочи да није тако; и зато ми данас, обасјани светлошћу Васкрсења, са Апостолом Павлом кличемо: "Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, побједа?" (I Кор. 15,55).
Заиста велика је и чудесна тајна Васкрсења Христовог и свих спасоносних дарова које свету и
човеку доноси Васкрсли Христос. Да би смо разумели, и да бисмо се Васкресењу Христовим радовали, треба да разумемо Библијску, животну, Богооткривену истину, која нам сведочи да је свет створен од Бога ни из чега (1. Мој 1, 1), па и човек, иако од Бога створен по лику и подобију Божијем као круна и украс целокупне творевине, нема у себи самом ништа што би га држало у животу без Бога (1 Мој. 1,26; 2, 17). Зато је само у заједници са Богом могућ живот, и зато је Адамовим грехом, који је у суштини прекидање заједнице са Богом, човек ушао у смртност {1 Мој 3, 19). Свет створен за постојање почео је да пати и страда, "јер је плата за гријех смрт" (Рим 6,23).
Стога, Адамово покајање, као и покајање старозаветних праведника, није било довољно, јер покајање прекида живот у греху, а нама је било потребно више: потребно је избављење из стања трулежности, пропадљивости, распадљивости, смртности (Рим 8, 22 -23). Као што се смрт привила уз тело, било је потребно да се и живот привије телу, како би оно са себе збацило трулеж и обукло се у живот."Имао сам удела у лику Божијем, и нисам то сачувао; сада Он - Христос узима удела у телу моме да би и лик спасао и тело обесмртио", каже Свети Григорије Богослов.Тако својим оваплоћењем Христос започиње искупитељско дело; али била је потребна и смрт Његовог Оживотво- реног тела, јер је само кроз смрт било могуће Васкрсење (Свети Атанасије Велики). Спасоносна снага смрти и Васкрсења Христовог долази отуда што је Христос Богочовек, у чијој су Ипостаси, несливено, нераздељено, непроменљиво и неразлучно сједињене две природе, пуна Божанска и пуна човечанска (Халкидонски орос). Величина Христове жртве и пројава Његове љубави огледају се управо у томе што људска природа, која је ипостазирана у Личност Бога Логоса, није имала греја, те Христос, будући без греха, сграда и умире на крсту добровољно, слободно, из љубави према роду људскоме. Да је Он имао греха, онда не би могао умрети слободно, већ нужно: "Јер је плата за грех смрт ( Рим 6,23). Доласком својим у ад Христос је згазио смрт, и Васкрсењем укида моћ смрти.
По Васкрсењу Христовом стварност привремене несмрти за нас се не укида - људи и даље умиру, али је Васкрсењем укинута бесконачност смрти. Јер , ако неко умре да би после тога имао бољи живот, онда то није смрт него уснуће и прелаз кроз смрт у живот. Одвајање душе од тела, располућење човека је привремено. Залог тога је Васкрсење Христово, по речи Апостола Павла: "Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети" (1.Кор. 15,22). Зато ми Христа распетог и Васкрслог називамо Новим Адамом, у Коме ћемо сви живети (1. Кор. 15,45). То је могуће због тога што смо се кроз крштење сви у Христа обукли, са Њим умрли и са Њим васкрснули, док у светој Евхаристији - Литургији - Причешћу, примамо Христа у себе, и бивамо у Христу за живот вечни. Једном речју: у Цркви ми смо примили дар усиновљења и завет бесмртности; и зато у Литургији Бога зовемо Оцем, јер бивамо усиновљени у Сину, Који једини Бога може назвати Оцем. Тако из тог јединства са Христом произилази да је Христова победа над смрћу и наша победа над смрћу, и започињање живота вечног.
Ту дубоку истину знали су сви хришћански праведници кроз све векове до дана данашњег. Ту истину знали су и њоме живели и Свети Мученици Јасеновачки којима се молимо, и којих се посебно сећамо ове године на 60. годишњицу од пробоја страдалника из злогласног логора смрти - Јасеновца. Само захваљујући тој вери, од стотине хиљада заточених у Јасеновцу једни су пострадали као Свети Мученици - попут Светог Вукашина из Клепаца, док су други смогли снаге да голоруки крену на логорске жице, знајући да ће бити живи и ако прођу, али и ако остану на жицама. Због свега тога је наша вера у Васкрсење дубоко смислена и дубоко оправдана. Због тога се ми клањамо Крсту, целивамо Крст, осењујемо се крсним знамењем, јер знамо да нам кроз Крст долази Васкрсење, основа вере наше, по речи Светога Павла: "Ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша" (1. Кор. 15,14).
Наше Косово је данас у знаку Крста. Али знају наша браћа и сестре, распети на распетом Косову и Метохији, да Крст Христов увек узводи у Васкрсење (Рим 8.18). Зато, чврсто верујемо да ће и нашој браћи на Косову и Метохији засветлети светлост Васкрсења Христовог. Али, да би смо ту светлост осетили, да би смо се те светлости удостојили и на Косову и ван Косова, по свим крајевима земаљским, морамо се измирити са онима који нас мрзе, а њих није мало. Христа ради Васкрслога треба да праштамо и да се миримо; јер је Бог - у Кога верујемо и чије Васкрсење славимо - Бог мира, љубави и праштања. Као што је Он опростио онима који су Га распели на Крст, тако и ми са нашим Господом Распетим и Васкрслим треба из дубине душе да кажемо: "Оче, опрости им, јер не 'знају шта чине!" (Лк. 23,34). Али опрости и нама, Господе, ако смо се некада понели као нељуди.
На ту и такву веру ми данас позивамо сав наш Христољубиви народ; а та вера, понављамо, није вера у смрт како нам неки злонамерни пребацују. То је вера у живот вечни, али у живот вечни који овде и сада започиње. Зато позивамо све људе, посебио младе, да у Христу у Цркви Христовој која је Богочовечанска заједница, утемеље свој живот. Само тако и само ту, наћи ће мир и радост за којом жуде. Знамо да је младост најлепше али и најбурније доба човековог живота, и управо зато се никада тако снажно као у младости не окуша слобода човекова. Зато позивамо наше младе да своју слободу не жртвују "убилачким ауторитетима" какви су дрога и алкохол, као и распусни живот којим се угрожава здрава припрема за светињу брака. Позивамо наше младе да се смире пред светињом и озбиљношћу живота јер живот није забава, односно живот се не може свести само на забаву. Живот је стална борба са свим оним што нас од Господа одваја, једна стална борба за "слободу од греха" а не за "слободу за грех", која се данас назива "еманципацијом" или некаквим тобожњим "напретком". Хришћански живот је борба за добро, а против зла и изопачености које видимо у себи, другима и заједници којој припадамо. Не заборавимо никада да је зло увек кратког века и, само на изглед успешно и блиставо. Зато на злу, лукавству, превари, не треба заснивати ништа, поготову не живот. Дакле, само ако се на Васкрслом Господу утемељи живот, могуће је наћи мир и радост за којом сваки човек истиски жуди. Када је Апостол Филип рекао свом пријатељу Натанаилу да су нашли Месију Натанаило је изразио сумњу, али га Апостол Филип позива и каже му: "Дођи види." {Јн. 1,45-46). Овај позив и ми, драга наша децо духовна, упућујемо вама: дођите и видите. Дођите и долазите у наше храмоне, узимајте учешћа у Светој Литургији која је жива слика будућег Царства Божијег, јер учествовати у Светој Литургији значи предокушати већ сада и овде плодове будућег Царства Његовог. Ту видимо да наша хришћанска будућиост не зависи ни од тешких материјалних прилика, нити од моћника овога света; и оно што је најважније ту у Светој Литургији видимо да наш живот има смисла, да наша будућност има смисла који се не ограничава само на овај свет и век, већ се продужава у вечност.
У име тог смисла и те радости, на све вас, децо наша духовна, призивамо сверадосно светлост и силу Васкрслог Богочовека, Господа Исуса Христа. Позивамо вас да се данас и у све дане свога живота, дане осмишљане Васкрслим Господом, радујете. Радујте се, јер је смрт побеђена. Својом радошћу сведочите радост Васкрсења свим људима и свим народима, како Хришћанским тако и нехришћанским. Радујте се, јер је радост Васкрсења нама и дарована да би се од нас излила на свеколику творевину Божију, на коју данас призивамо свеосвећујућу силу Васкрсења, радосно кличући са целом васељеном:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ
- ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Дано у Патријаршији српског, у Београду, о Васкрсу 2005. године.
Ваши молитвеници пред Распетим и Васкрслим Господом:
Архиепископ Пећки; Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ПАВЛЕ
Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР
Митриополит дабробосански НИКОЛАЈ
Епископ шабачко-ваљевски ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ нишки ИРИНЕЈ
Епискол зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ за Америку и Канаду
Митрополије новограчаничке ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ жички ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ аустралијско-новозсландски
Митрополије новограчаничке МИЛУТИН
и администратор Епархије аустралијско-новозеландски
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ јогарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни Епископ липљански ТЕОДОСИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН
Викарни Епископ хумски МАКСИМ
ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Митрополит велешки и повардарски ЈОВАН,
патријарашки егзарх аутономне
Охридске архиепископије
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Викарни Епископ дремвицки и администратор
Епархије битољске МАРКО
Свештене луче светлости Христове већ су засијале и јаспе звезде Пречистога Духа изашле, царске власти небеса отвориле су скривнице Божанства. Ноћ дуга и мрачна прогута се, мрачна смрт сакри, живот се свима отвори, све је препуно непресушне светлости, Исток над истоцима господује свиме и, пре, звезде данице рођени бесмртни велики Христос јавља се пред свима од сунца блиставији. Данас наступа дуги, вечити и, за верујуће нас, пеугасиви, светли Дан, пасха тајанствена, иконично савршавана у доба владавиие Закопа, Пасха дело Божанственога савршенства и силе, достојно удивљења, истинска Светковина, и вечни живи Споменик. Од страсти (нам се Христом даде) - бестрашће, од смрти — бесмрће, од умртвљења - живот, од ране - исцељење, од пада — подизање, од нисхођења - усхођење. Из немогућега да настане оно неочекивано, еда бисмо дознали да за Саму Његову Вољу ништа није немогуће!
Нек се узрадују Небеса Небеса! Као што Божанствени Дух кличе, оглашујући славу Божју, нека светкују ангели небески и архапгели! Нек торжествују све небеспе силе, видећи врховнога Вођу вишњих војски, Који наступа телесно у лику Заштитника! Нека светкују звездани хорови, показујући Опога Који изађе пре данице! Нека светкује и ваздух што се у дубину и ширину простире безмерпо! Нека светкују воде морске, које се удостојише свештених Његових стопа и хода Његовога! Нека светкује и земља, умивена крвљу божанском! Нека светкује и свака душа људска, препорођена Васкрсењем!
Свети Јовап Златоусти
ВЕЗА ВАСКРШЊЕГ ПОСТА
СА ПРАЗНИКОМ
ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА
А ако Христос пије устао,
онда је празиа проповјед
наша, па празна и вјера наша.
(1Кор. 15,14).
Живот и историја наше Свете православне Цркве обилује мноштвом догађаја који украшавају и чине динамичним сам њихов ток. Довољно јс да летимично прегледамо календар једне црквене године и да схватимо значај и смисао празника који упућујући једни на друге о себи самима најбоље говоре.
С обзиром да се налазимо у часном Васкршњем посту, покушаћемо да се усмеримо на смисао поста и наравно самог празника који дочекујемо. У природи је сваког мисленог и савесног бића, да ако жели да неко дело успешно и трезвено (целомудрено), започне и приведе крају, да то дело подвргне припреми. Строго узевши и излазак у сусрет једном тако великом догађају какав је Васкрсење из мртвих Господа нашег Исуса Христа, треба да буде подређен и обухваћен извесном припремом. Христос и без обзира на наш труд и залагање васкрсава, али такав стил живота треба да се очитује на нама баш из практичних разлога. Веома обимна и примерима богата светоотачко- подвижничка литература и предање јасно нам говорс да је смисао хришћанског живота Васкрсење. Елем, Васкрсења нема без Крста и страдања, а то је свакако најприсније повезано са начином данашњег живљења.
Цивилизација и модернизам, чини се данас доживљавају кулминацију и у животу данашњег модерног човека нема места подвигу и аскези. Карактер таквог начина живота налази се на раскршћу путева са оним врлинским живљењем о коме нам говоре свети оци. Да бисмо успешно следили путевима отаца није добро лутати мимо граница Светог Писма и Свештеног Предања Цркве, јер то је истински пут богопознања и врлине, једном речју пут спасења.
Господ заиста живим примером показује да ни једног тренутка човека не оставља без заштите и о сваком од нас мудро промишља. Пост, подвиг и молитва нису тиранија над људским телом и природом већ, како један наш архијереј рече: То је такав стил живота који нас дисциплиновано држи у строју Христових војника! Пост у истину јесте промена философије живота, која непрестано упућујс на живот и дело васкрслог- Богочовека Христа. Плодови таквог добродетељног и врлинског бивствовања јесу испуњавање двеју највећих заповести о љубави које Христос износи у своме јеванђељу. Апостол Љубави у тексту Јеванђеља благовести речи Спаситеља овим заповестима: " Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби, тога ће љубити Отац мој, и ја ћу га љубити и јавићу му се сам" (Јн. 14,21).
Дакле, Христос кроз своје заповести даје човеку смернице на пут који је Он утро и предлаже човеку да јеванђелским животом буде овенчан вением непропадљивости и всчности. Читав свој подвиг, што укључује и пост и молитву ми уносимо у Свсту Литургију, где је у ствари и концентрисана наша личност. У Литургијској заједници ми добијамо залог да смо истински Христови ученици. И ова чињеница се очитује у Јовановом јеванђељу, када апостол преносећи Христове речи вели: " По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом". (Јн.13, 35). У тој Евхаристијској, благодатној заједници, човек постаје један од удова Христових, удова Цркве.
Празник Христовог Васкрсења јесте радост за читаво човечанство. Христовим рођењем васпостављен је (обновљен), завет или савез са Богом, а Христовим Васкрсењем је укинуто робовање властима таме и смрти. Ако овај моменат посматрамо из перспективе хришћанског погледа на свет, он је заиста најважнији догађај у историји човечанства. То је догађај исчекиван ко зна колико колена и генерација уназад. Стање човечанства које је Христос затекао дошавши на земљу морало је довести до тога да Он буде окован на крсту. О томе говори и пророкује један од четири велика пророка, Исаија, речима: "Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња, кар бјеше на Њему нашега мира ради, и раном Његовом ми се исцијелисмо " (Исаија 53,5).
Такво стање, стање ропства греху и безбожју владало је и протеже се кроз читав Стари завет. У контексту тога можемо узети речи апостола Петра из његове Прве посланице; "Јер бијасте као изгубљене овце, али сада се вратисте Пастиру и Епископу душа ваших" (I Петрова 2,25).
О значају Христовог Васкрсења говори нам читава хришћанска теологија. То слово се протеже од апостола који су (већина њих), били сведоци Васкрссња, па до данашњих дана. Догађај о коме говоримо јесте, у најстрожијем смислу, основ и темељ, регула наше вере и живота Цркве Христове, будући да без Васкрсења нема ни вечнога живота. Ето, управо је то тај нови моменат који Христос уводи у историју рода људског. Одрицање заједнице са Богом од стране човека, морао је да обнови, поново, сам Бог узевши на себе људску природу и након Васкрсења узводи је на небеса и поставља са десне стране Оцу, у личности Богочовека
Христа. Велики Павле, о том помирењу говори у Другој посланици Коринћанима: "Јер Бог бјеше у Христу који помири свијет са собом, не рачунавиш им гријехе њихове, и метнувши у нас ријеч помирења ". (II Коринћанима 5, 19).
Пошто је човек виновник расцспа зајед- нице са Богом кроз њега је морало доћи и до помирења, јер Бог толико заволе свет да и Сина свога предаде за живот света. По речи Писма. Још два занимљива места на тему Васкреења из мртвих износи нам овај велики сасуд Божје благодати богомудри Павле. У Првој посланици Коринћанима, где се Цркви у Коринту обраћа речима: " Јер пошто је кроз човјека смрт, кроз човјека је и Васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће у Христу сви оживјети ". (I Коринћанима 15, 21 - 22).
Васкрсење у дубљем смислу те речи значи и промену. Конкретно, преображај, јер након Васкрсења из мртвих човек потребује да се обуче у непропадљивост. Овдс у ствари долазимо до оног истинског назначења, односно до испуњеља Божијег домостроја спасења. Објашњење ове констатације налазимо у горе поменутој посланици где писац. како сам каже, открива тајну о Васкрсењу, дословно: " Ево вам казујем тајну: Сви нећемо помријети, а сви ћемо се промијенити, у једанпут у трену ока, при последњој труби; јер ће затрубити, и мртви ће Васкрснути нераспадљиви и ми ћемо се промијенити". (I Коринћанима 15, 51 -52).
На тему Васкрсења из мртвих, написано је сијасет књига, студија и чланака. Ми смо у овом тексту покушали да сс присетимо неких сведочанства из Светог Писма и концизно изложимо наук Цркве на ту тему.
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Растко Б. Петковић
ОНАЈ КОЈИ СЕДИ С ДЕСНЕ СТРАНЕ ОЦА
ПО ВАСКРСЕЊУ ИСУС ЈЕ КОД ОЦА
Где је Исус боравио оних четрдесет дана после васкрсења док се јављао својим ученицима? Да ли је био сам у неком месту у Палестини, из којег је с времена на време долазио својим учсницима?
Не, Он је био код Оца. "Оданде" се он јављао својима и допуштао да га дотичу.
Да ли се онда Исус вазнео на небо одмах после васкрсења? Погледајмо мало његов сусрет са Маријом Магдаленом на само васкршње јутро. Исус јој је рекао да га не дотиче. Ствари су се промениле. Престала је она обична земаљска блискост. Исусово место је сада уз Оца. Ту Он говори о свом вазнесењу. "Још се не вратих оцу својему, него иди к браћи мојој и кажи им: враћам се оцу својему и оцу вашему, и Богу својему и Богу вашему."
Није сасвим јасно шта се крије под тим речима. Јасна је ипак средишња порука, тј. васкрснути у себи садржи "бити код Оца". Има и других текстова у Новом завету из којих такође можемо закључити да је снагом саме чињенице васкрсења наш Господ већ с десне стране Оцу.
Лукин опис на видљив начин изражава у чему се састоји то "бити код Оца". После опроштајних речи и благослова наш Господ не ишчезава изненада, као на пример у извештају о ученицима на путу у Емаус. Он одлази горе. Сви други извештаји о васкрсењу наглашавају његове речи: "Ја сам с вама", а последњи извештај свраћа пажњу на речи: "Идем к Оцу". Међутим , он је био код Оца непрестано од свог васкрсења - исто тако он и сада остаје с нама.
Извештај о вазнесењу веома је једноставан. Нема ту велебне апотезе као у паганским митовима или позоришту. Ту се тек скромно напомиње куда Исус иде: к Оцу. Он се уздигао мало док га изненада облак није сакрио од њиховог погледа. Облак означава божију при- сутност. Постоји и всза с "облацима небеским" на којима ће се Син човечји вратити.
Овде се јеванђеоска порука не односи на то да би Исус, пошто га облак беше сакрио, прошао кроз читаву атмосферу и напослстку стигао до Оца. Коначно, ни Отац ни небо нису "горе". Израз "горе" изабран је због тога што је свод небески са својом светлошћу, својим пространством и својом слободом сјајан симбол места где Бог пребива. Али Отац коме је Исус отишао није везан ни за које место.
Треба зато да се ослободимо својих просторних предоџби. Знамо само то да је Исус као човек код Оца. Он је потпун човек и има тело, иако не више земаљско. Не знамо која је права природа његове егзистенције, јер је он почетак новог створења. Ми још не живимо сасвим у том новом створењу, и због тога су то стање и његова својства за нас непознаница. Зато се морамо задовољити библијским изразом: "Сједи с десне стране Оца". И то је само слика. Отац нема "деснице". Није ипак тешко да ми као људи схватимо ову славу и љубав која се означава тим изразом.
Укратко Исус је код Оца снагом свог васкрсења. То је сликовито приказано приликом последњег јављања, и то симболичном кретњом узласка на небо. С обзиром, пак, на Исусову садашњу егзистенцију као човека, знамо да је он у љубави Оца.
ПОСТ КАО УСЛОВ ЗА ПРИЧЕШЋЕ
наставак
Рана Црква и њени списи нам, такође сведоче, да је пост држан од почетка. У Дидахију, спису из апостолског доба Цркве, помиље се пост средом и петком насупрот посту који су држали Јевреји - понедељком и четвртком. Тамо се у 8. глави каже: "А постови ваши нека не буду са
лицемернма. Јер они посте понедељак и четвртак у седмици, а ви постите среду и петак." Овај седмични пост потврђује 69. правило светих Апостола (спис из 2. или 3. века), као и правило свештеномученика Петра Александријског.
Што се тиче Великог (Васкршњег) поста он је каснијег порекла. Наиме пост пред празник Васкрсења Христовог био је различит. У неким помесним Црквама он је трајао неколико дана, како сведочи Свети Иринеј Лионски (крај 2. века) до недељу дана. Тек у 69. правилу Светих Апостола помињс се Света Четрдесетница, која је у 4. веку била општеприхваћена и канонима регулисана. Канони су регулисали и нека питања која су се тицала одређених радњи у посту. Тако је 52. правило Трулског сабора регулисало да се не може служити Света литургија обичним данима Свете Четрдесетнице осим суботом, недељом и на празник Благовести. У остале дане служила се Пређеосвећена Литургија.
Канони Цркве, конкретно у 7. глави Учења Дванаесторице Апостола, су препоручили катихуменима кратак пост пред Крштење. Тамо се каже: "А пре крштења нека предходно посте онај који крштава и крштавани, и ако неки други могу. А наредићеш крштаваноме да пости један или два дана раније." Ову праксу је Црква често практиковала. па су се катихумени крштавали о великим празницима, претходно се поуча- вајући и постећи. Пост је представљао припрему и увод у један нови и другачији живот - живот по Христу. По сведочанству раних историчара Цркве, катихумени су се углавном крштавали на Велику Суботу, како би се на Васкрс удостојили сједињења са самим Христом.
Из овог видимо колики је значај Црква придавала посту. Зато смо дужни да пост држимо онако како је Црква прописала, чувајући његов саборни карактер. Епитимије за оне који пост не држе, била је равна епитимији која је давана за најтеже грехе (на пр. за убиство) а то је одлучење од Цркве, тј. забрана Причешћа. Горе наведено 69. правило Светих Апостола прописује рашчињење свештенослужитеља који не држе пост. То је потврдио Шести васељенски сабор својим 56. каноном у коме се каже: " ... Установљује се да у Цркви Божијој по свој васељени, следећи једном реду, има се чувати пост и постећи уздржавати се како од свачега закланога, тако исто и од јаја и од сира, што је плод и пород онога. чиме се хранимо. А који се овога не буду држали, ако су клирици, нека се свргну, ако ли су лаици, нека се одлуче." Гангрски сабор идс још даље и својим 18. и 19. правилом, налажу да се такав има анатемисати: "Који, ради тобожњег вежбања у добру, пости у недељу, нека је анатема", и "Који се одао вежбању у добру, а тијем се узноси, па без телесне потребе не одржава постове, који су за све предани и које Црква чува, а налази се при томс у пуној свијести, нека је анатема." Свети Никифор Исповедник наређује својим 47. правилом да се лаици не причешћују код оног свештеника који не пости среду и петак, тј. који не држи пост. То значи, како наводи Патријарх Павле, да свештеник који не држи пост мора, сходно канонима, бити позван на одговорност и свргнут, јер нико нема право да Цркву Христову, за коју је Он Себе одговорност и свргнут, јер нико нема право да Цркву Христову, за коју јс Он Ссбе предао на смрт, срамоти и прља, него да се труди како би она и надаље била славна.
* * *
Данашњи хришћанин, хришћанин 21. века изгубивши осећај саборности, саборног карактера Свете Литургије, изгубио је прави смисао и значај поста. Данашњи човек пост поима на један неаутентичан начин, јер када говори о посту, он се своди на систем забрана и то забрана која се тичу исхране. Тако он пост своди на неку врсту дијете, можс се слободно рсћи религиозне дијете. Но из угла светопредањског живота Цркве, пост не може да буде заснован на систему забрана, зато што је хришћански пост једино могућ у оквирима Цркве, а Црква није утемељена на систему забрана, иако има велики број заповести и канона који на први поглсд делују ограничавајуће али у суштини нису, већ представљају водиљу којима је регулисан живот унутар Цркве.
Тај тзв. телесни пост, који се заснива на уздржавању од извесне хране, и те како је потребан хришћанину (зато је Црква и прописала четири годишња поста као и седмичне постове). али се пост у овоме не исцрпљује. Тај телесни пост представља ону лакшу страну поста од које човек полази, вежбајући се да иде ка оном узвишенијем посту - духовном. У том телесном посту он улаже одређен подвиг и покушавајући да схвати да сам својим моћима и својим снагама не може да достигне спасење (обожење) већ да има потребу за сарадњом са благодаћу Божијом.
Пост као уздржавање од хране има за циљ да човек обузда оне телесне нагонс и пориве који су присутни у његовом бићу, а који су падом постали девијантни, који га спутавају и везују за пролазно и пропадљиво, дајући му лажну сигурност да само тако може доћи до вечног живота (тј. смртним је хтео да победи смрт). Циљ телесног поста јесте да човека одведе оној другој духовној страни поста која се тиче његове борбе против самог свог бића, против своје острашћене воље која изобличава икону Божију у њему и која гуши ону Божанску благодат дату човеку Крштењем. Зато је овај духовни пост тежи и прожима цело човеково биће везујући се за читав његов живот унутар Цркве. У једној великопосној стихири се каже: " Узалуд се, душо, радујеш нејелу, уздржаваш се од хране а ниси се очистила од страсти. Ако пемаш жељу да се поправиш, бићеш презрена као лаж пред очима Божијим, бићеш упоређена са злим дусима, који
никада не једу! Ако устрајеш у Греху пост ти је без користи..." ( напомена сви преводи из Посног триода узети су из књиге Велики Пост оца Александра Шмемана.)
* * *
Такође, када се говори о посту, његовом смислу и циљу, треба се осврнути и на моменте када је допуштено разрешавати појединца од поста и шта се под разрешењем подразумева. Било је доста полемике на ову тему, али ако прихватимо мишљењс патријарха Павла, човека који је познат у православном свету као велики подвижник и испосник, лако можемо разрешити недоумице по питању разрешења поста. Црква је, ради једнобразности, одредила како се пост треба држати, и која се јела тада користе. Углавном се избегава храна животињског порекла ( месо, јаја, млеко и млечни производи) а уводи се храна биљног порекла. Но постоје људи којима је потребно да у организам уносе млеко ( људи који данас радс у хемијским ипдустријама, ливницама, штампаријама итд.), јер би у противном дошло до тешког оболења организма. Циљ поста није уништење тела. него јачање духа, духовне стране човекове. Такође и болесници имају потребу за ублажавањем поста (зависно од врсте болссти). Некима је довољно да цео пост проведу једући рибу, а некима је потребно укључити млеко или неку другу врсту мрсне хране.Овакви ставови доводили су до ригорозности, па и до тврдњи да се пост никако не сме нарушавати. Тиме се закон ставља изнад човека и у целој ситуацији испада да је закон претежнији од људског живота, од човека као личности. Ево шта каже патријарх Павле по питању разрешења поста: "Што се тиче тешких болесника, поготово оних болести у којима се не може узимати друга храна сем млека (на пр. при операцији стомака и црева), сматрам да Црква може допустити да се такви болесници разреше сасвим од поста и пре него што се о томе донесе свеправославна одлука на Васељенском сабору."
наставиће се
ђакон Александар Величковић
Нико не може да напредује у врлини ако није спреман ца се суочи са искушењима. Најпре треба да зна да тешкоће бриге, и уопште искушења, користе души. Прво, дакле, шта треба да учинимо, јесте да заволимо туге! Никада не тражи савета од некога ко није прошао искушења слична твојима, макар и да је мудар. Боље је да тражиш савет и од неписменог, али врлинског човека, него мудрог коме је божанско и врлинско страно. Онај који ће те саветовати шта да чиниш у животу, треба да је извршио све оно чему те поучава. Човек који је са пуно стрпљења прошао искушења и сагледао их, он може много да ти помогне, јер не може свако да руководи лако друге у задобијању врлина и савлађивању искушења.
Треба да знаш да је карактеристично за врлину - душевни мир. Тим путем су ишли светитељи. Јер, уколико си постојан у искушењима и напредујеш у врлинама, толико се приближаваш Царству Небеском. Колико напредујеш и усавршаваш се у врлини, толико искушења бивају снажнија.
Туге које 'Бог допушта, дају нам се за духовни напредак. Бог се не свети за грехе наше. Напротив, воли нас још више и хоће да се испра- вимо. Искушења треба да примамо, иако нас
жалосте. И. не заборавимо да Бог допушта искушења према духовној снази коју има свако од нас.
Бог не даје духовне дарове човеку ако претходно не претрпи искушења и жалости по допуштењу. То је дело Божије мудрости коју не могу људи разумети. Када стрпљиво поднесеш жалости н тешкоће тада ће те наградити Бог божанским даровима. Јер, после жалости и искушавања долази утеха. Који издрже искушења, ти и примају блага од Бога. Прво треба окусити горчину искушења, а затим уживати сладост божанске благодати.
Када наиђу искушења, треба да нас обузму двојака осећања, радости и страха. Радости, јер смо удостојени да идемо путем којим је ишао Господ и његови светитељи. Страха, да можда од наше гордости не долазе искушсња.
Не заборавимо да са добром увек иде жалост. Лењост и немар за спасење паралишу душу и не дозвољавају јој да се приближи Богу и да издржи искушења на прави начин, која допушта Бог за наше добро.
У искушењима, у оном часу велике душевне буре, чини нам се да су нас сви напустили и нема ни са које стране наде за спасење. Све нам изгледа црно и мрачно. Али, не губимо храброст и не очајавајмо! После невремена наступа тишина.
Добри Бог устројава тако лепо свакоме од нас, тако да неће дозволити да наиђу на нас искушења која превазилазе наше снаге. У искушењима су помешане утеха и невоља, светлост и тама, туга и срећа. Искушења су показатељи духовног напредовања човековог. У часу искушења имамо помоћника - живога Бога! Зашто дакле, да се плашимо?
Гордима, који својом бестидношћу вређају доброту Божију, долазе велика искушсња. То допушта Бог да би их смирио. Онима који се надимају пред Богом, допушта Бог страшна искушења, као што је напад који подиже Сатана помоћу срамних помисли, гнева, рђавим понашањем и многих других зала. Почетак свих тих искушења јесте да неко себе сматра паметним и мудрим. Зато је потребно од почстка победити гордост да не би пустила корење у души јер је после тешко да се искорени.
У жалости и тешким приликама на које наилазимо потребно је трпљење. Други начин савлађивања не постоји. Трпљење одгони горчину невоља.
Потребно јс противити се искушењима! Не треба да их сусрећемо нерадом и унинијем. Када отворимо врата душе своје, тада у њу улазе збрка, немар, богохулство, тужба на своју судбину, развраћене помисли и толика друга зла која шкоде души. Узрок свих тих зала јесте наша немарност.
Да би се излечили од ових болести, потребно је смирење. Без смирења, навалиће већа и жешћа искушења. То је истина! Настој да задобијеш смиреноумље и помиловаће те Бог. У зависности од смирења, шаље Бог и трпљење. А са трпљењем бива лакши терет мука и невоља. Тада ће Дух Свети да се усели у срце твоје. Бог, који је сав љубав не одгони одмах искушења знајући да то није корисно за душу, него даје трпљење којим долазе сва добра.
Кривци смо пред Богом када подлежемо искушењима, а не када нас нападају. Напад искушења биће свакако, јер ћемо тако да се испитамо. Ми не треба да их примамо да се не би тако прљала душа. Светитељи су трпећи искушсња, веома узрасли у врлини. Искушење снажи човека и раздваја се у њему добро од зла.
Могао би неко запитати: зар не постоји други начин да нас Бог испита? Зашто Бог допушта да се пате његова деца? Тако је Бог одредио. Јер, ако човек не искуси ништа лоше, неће никада осетити сладост добра. Могуће је да поклекнемо као људи. Бог не гледа толико пад, колико на исправљаље и борбу за задобијање врлине. Још у искушењима осећамо људску немоћ и увиђамо да без помоћи Божије не можемо чинити ништа. Ако би Господ дозволио да ђаво чини шта хоће, тада би наш положај био трагичан. Дозвољава му се само толико да нас куша колико допусти Он који је вођа душс наше.
Они који су узнапредовали у врлини, чувани су Божијом силом и избацили су из својих душа погубне страсти. Апостол Павле наводи да је Бог допустио на њега велико искушење да се не погорди. Дат му је "жалац у тело, да се не преузноси".
Искушењима се још задобија вера. Искушење користи свакоме човеку. Подвижници су на већим искушењима када увећавају своје духовно богатство. Они који спавају буде се искушењима, и они који су далеко од Бога, приближују Му се! Човек који се не бори, не добија богатство Божије помоћи. Зато Бог прво испитује и мучи своје слуге, па пошто храбро претрпе искушења, даје им заслужену награду. Прославимо Бога који нам даје лекове, тако да нам после њих дође душевно здравље и утеха,
Нема човека да се не умара и не негодује у часу искушења. И сами светитељи кпјима се дивимо, имали су страшне унутрашње тешкоће, али нису борбу напуштали. Без лека искушења не може се нико излечити. Међутим, да би издржали искушења, не зависи само од нашег труда, него и од помоћи Божије.
Дакле, ако истрпимо храбро искушења Бог нас неће оставити, него ће нам послати Своју помоћ да бисмо напредовали у врлини и сјединили се са Њим.
Св. Исак Сирин: Подвиг (аскеза) у нашем животу,
Зајечар, 1998.
Први члан Символа наше вере гласи: " Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље, и свега видљивог и певидиљивог". Првим чланом Символа вере, ми јасно исповедамо и тако верујемо, да је један Бог, да је Он Творац неба и земље и свега што видимо и што невидимо. Верујемо и исповедамо Свету Тројицу - Оца и Сина и Светога Духа. Верујемо у Бога као Сведржитеља и Створитеља. Знамо о анђелима, о злим дусима, о стварању видљивог света, о правим људима, затим о природном греху и о промислу Божијем. Све ове истине су формулисанс првим чланом Символа вере и ми ћемо их једну по једну објаснити у наставцима, како би свима било јасно како ми исповедамо и како верујемо. За почетак задржаћемо се на првим речима Символа вере, које гласс: "Верујем у једнога Бога, Оца..."
Прво што је потребно да знамо, то је, да ми не можемо потпуно познати Бога, ни суштину бића Његовог, јер је Он изнад нашег познања. То је прва истина. "Бог је дух" (Јов. 4, 24) и "БОГ живи у светлости којој се не може приступити" (1. Тим. 6, 16). Бог је недостижан за наш разум. Дакле , ко је Бог у суштини, то не може знати ни једно створење, не само видљиво, него и невидљиво, тј. ни сами аиђели, пошто нема никаквог поређења међу Створитељем и створењем. Но, шта ми ипак можемо знати о Богу? Ми можемо знати о својствима Божјим и то само онолико колико нам је потребно за наше спасење, а колико нам то сам Бог показује и објављује. Својства Божја нам се објављују и показују: у делима Божјим у свету, у реду и законима који светом владају, у нашој души која осећа Бога, а нарочито у свести, кроз коју нам, ако није потпуно помрачена, говори глас Његов, а највише у Божјем откровењу (објављивању), нарочито и најпотпуније у Господу нашем Исусу Христу, Сину Божјем, који сс ради тога јавио на земљи рекао: "Нико пеће доћи к Оцу до кроз мепе. Кад би сте мене знали, онда бисте знали и Оца мог" (Јов. 14, 6-7). Дакле, Бог је непознат по суштини својој, али је познат по својој појави у свету, по својим делима и откровењима (објављивањима).
Путеви и средства богопознања су двојака: природна и натприродна. Прва воде ка Богу помоћу посматрања видљиве природе и себе самога, а друга - помоћу натприродног откровења. Божанско откровење даје нам најпотпуније познање Бога, што наша природа, грехом ослабљена и ограничена, није у стању сама да достигне природним средствима.
Божје откровење нас учи да је један Бог, који се, као једно биће, једино божанство и једина сила, познаје у три лица. : у Оцу, Сину и Светом Духу; да је Бог дух и да је он свет и савршен, самобитан, вечан и неизменљив, свезнајући и свуда присутан, свемоћан и свеправедан, предобар и милостив. За Господа Бога нашега, свакако се може рећи да постоји савршено и апсолутно, као онај који је савршени и апсолутни живот, доброта, истина, љубав. мудрост, знање, чистота, радост; савршенство, свега што човек зна као свето, истинито и добро. То је управо онај Бог кога исповедамо у Литургији Светог Јована Златустог као "... БОГ, Неописив, непојмљив, невидљив, песхватљив, увек постојећи и вечно исти ".
Бог нам јс познат и као Отац и то преко свога Сина Исуса Христа. Христос нас је научио да Сведржитеља Бога Саваота називамо Оцем. Пре Христа нико се није усудио да се Богу обрати именом Оца, али Христос нам је рекао: "Молите се овако; Оче паш који си на пебесима..." , коју молитву ми називамо Молитва Господња и којом треба свакодневно да се синовски обраћамо Оцу нашем небеском.
Господ Христос назива Бога Оцем, јер је Он једнородни Син Божји, али и сви ми хришћани називамо Бога Оцем, јер кроз Христа примамо Светог Духа, тс и сами постајемо синови Божји. То нам најбоље објашњава Свети апостол Павле у својој посланици Галатима и то у оном делу који се сваке године чита на Божић..Он Каже: " А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, која би под законом. Да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење ( тј, да сви можемо, ако хоћемо, постати синови Божји)... Тако нуси више роб, него син; ако ли си син, и наследник си Царства Божијег" (Галатама 4. 4-7)..
На свакој светој Литургији служашчи свештеник смирено се моли : " И удостој нас Владико, да смело и неосуђеко смемо призивати Тебе небескога Бога Оца и Говорити; Оче наш који си на небеспма...." што значи да ми нисмо по природи синови Божји те ниједан човек не може лако (или олако) назвати Бога Оцем. Можемо то да учинимо једино кроз Христа.
Бог, будући Љубав и Отац наш небески., чини све за живот и спасење човека и света. Он чини зато што је милостив, дуготрпељив, осећајан, вољан да човеку опрости и разреши га грехова, како би сваки човек могао да има удела ( учествујс) у животу и љубави Божјој. Зато је потребно да "Љубимо Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, свом мишљу својом и свом спагом Својом"; да верујемо и да се уздамо у Господа да Му се стално обраћамо молитвом; да будемо увек захвални за сва доброчннства Његова и да се старамо да заслужимо Његово милосрђе љубављу и послушношћу према Њему, као и љубављу и милосрђем према ближњима својима.
Протојереј Драги Вешковац
"Певаћу Госиоду у животу
своме, псалмопојаћу Богу моме
докле постојим "
КЉУЧ СВИХ ЗАГОНЕТКИ
Христос је васкрсао - значи :
ваистину постоји БОГ.
Христос је васкрсао - значи :
ваистипу постоји пебески свет, свет
стварни и бесмртни.
Христос је васкрсао - значи: живот
је јачи од смрти.
Христос је васкрсао - значи: зло је
слабије од добра.
Христос је васкрсао - значи: све
добре наде човечапства су оправдане.
Христос је васкрсао - значи: сви
проблеми живота су потврдно решени.
Сви проблеми живота решени су,
Главне и мучне загонетке одгопетпуте,
ланци таме и жалости раскинуте, јер је -
Христос Васкрсао.
Владика Николај
СВЕТИ ОГАЊ
У искри светој Искон сведочи,
о Божјој слави, моћи, делу,
да осетилом диве се очи
огњеној искри у свевиделу.
Искра што пали кандила света
и искра која у срцу тиња, , .
рода су истог, да се проклето
лажно не слави као светиња.
Мали је то плам, огромне снаге,
што и у смрти живот даје,
а речи ове тихе и благе,
песма су коју вечност познаје.
-Господе свети, моћни и славни,
твојом се искром у срцу дичим
и ако по каткад мало потавни,
ие дам да ми се угаси ничим.
ПРЕЛИВАЊЕ
Кад део света допре у мене
и блесак стресе мој мали ум,
Тад се прелију реке безмерне
У моје срце, океан пун.
И оно тад се бурно покрене,
Заљуља мене малог ко чун...
Са усхићењем, срећом од пене,
Снажно загрлим Свемир, ја, трун.
И онда кликћем химне и псалме
И онда певам Господу свом,
А речи дуге ко бујне палме
Жуде да дарну небо, наш дом.
А оно свуд је и кроз свест тече
У моје срце, океан среће.
Милан Д. Милетић
ОЧЕВ ОДГОВОР
Сине Јово, мој очињи виде,
Земљу копах пет година дана,
Земљу копах тврду, камениту,
Све постећи и Бога молећи
Да би твоје очи отворио,
Да не будеш слијеп код очију
Као твоји што осташе друзи
Чувајући овце по острузи
У овоме селу врлетноме.
Сине Јово, мој очињи виде,
Сад су твоје очи отворене,
Али хоћеш моје да затвориш
Кад ми пишеш да сад Бога нема,
Те да тражим боље пријатеље
Него што су свеци и почеци
С крстом часним кад се латим рада.
Сине Јово, мој очињи виде,
Скини скраму са својих очију,
Скину скраму па ћеш Бога наћи
У свакоме труну и балвану
И у свакој бубици на листу
Коју листак и храни и брани,
Па га зато буба не напушта.
Скини скраму са својих очију
Да се моје не би угасиле
Што сам тебе у свијет послао!...
Радивоје Миладиновић-Пацко
Свето је опо што су свети људи створили. Ћирилицу су сшворили Браћа Ћирило и Методије.Ћирилицом се служе данас само Православни Словени: Руси, Срби и Бугари. Једно се добро мора признати руским комунистима, што су задржали ћирилицу. Али је Римска црква, кроз дугу и крваву борбу, наметиула латиницу покатоличеним Словенима да би их већма одвојили од правослаавних. Али оно што ни комунисти нису учинили у Русији, чине сада нека српска господа, пишу латиницом, издају књиге и листове латиницом. Просто, не знају шта раде. Они не знају да, одбацити ћирилицу , значи одбацити половину Православља. И одвојивши се од све српске писмености и прошлости. И трампити боље за Горе. И увредипш Свете Апостоле Словенске Ћирила и Методија. И огорчити до крви српски народ. И навући проклетство од Светог Саве. - Не, ако Вога знате, Господо српска; ако сте учени, будите паметни.
Свети владика Николај охридски и жички
ЕПАРХИЈЕ
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Увод
Доласком на ове просторе, србска племена су дошла у додир са новом религијом- хришћанством. Хришћанство јс било државна религија Византијске империје. Ова јужнословенска племена су полако, али тсшко, почела да примају нову религију. Прве податке о масовном крштавању Срба имамо у 7. вску, за време цара Ираклија. Коначно покрштавање је било у 9. веку, за време кнеза Мутимира. Велику улогу у томе одиграла су Света Браћа Кирило и Методије, просветитељи словенски, који су по благослову тадашњег патријарха Цариградског Фотија саставили словенско писмо, ширили хришћанство на народном, словенском језику. Иако су тада Срби примили хришћанство, тешко су се одрицали својих паганских обичаја.
Након покрштавања јужних словенских племена, претила је опасност да они буду стављени под власт римске цркве. Зато се креће са црквеном организацијом на овим просторима. Прве епархије се помињу у Београду и Браничеву чији епископи су били Словени. За време бугарског цара Самуила (976. - 1014.) формирана је патријаршија са седиштсм у Охриду и њој су припадале и епископије у Србији. Византијски цар Василије Бугароубица освојио је бугарско царство, а охридску патријаршију свео у ред архиепископије. Архиепископа је постављао Цариградски патријарх. Све епархије у Србији су биле, до 1219. године , у саставу ове Охридске архиепископије.
У 12. веку, Србијом управља велики жупаи Стефан Немања, који се у спољној политици ослањао на Византију. Такође је и по питању вере био окренут источном, православном хришћанству. Његов син, велики монах Сава имао је сан о самосталној србскиј цркви. После Симеонове смрти долази са Свсте Горе у Србију и ту проводи време просвећујући и поучавајући Србе. Године 1219. одлази за Никеју и ту од Византијског цара и патријарха успева да издејствује самосталност србској цркви. Узео је титулу "архиепископа србских и приморских земаља ".
Први, велики посао у новоствореној србској архиепископији, био је формирање нових епископија. Архиспископ Сава јс основао следеће нове епископије Жичку - седиште у манастиру Жича који је постао и седиштем нове архиепископије, Зетску, Хвостанску, Хумску, Топличку, Будимљанску, Дабарску и Моравичку.
За време владавинс цара Душана, 1346. године, када је Србија постала царевина, Србска архиепископија је подигнута у ранг Патријаршије.
Доласком Турака, у Цркви је настало нередовно стање које је искористила Цариградска патријаршија и почела да поставља своје епископе. Турска је укинула патријаршију, а управљање препустила Цариградској патријаршији. Сеобом Срба у прекодунавске земље формирана је Карловачка митрополија. Црквом у Србији и даље управљају фанариоти (епископи Грци Цариградске паријаршије).
После Првог светског рата и уједињењем свих србских земаља, 1920. године, дошло је до васпостављања Србске Патријаршије. Црква у Србији обратила се Цариградској патријаршији, као мајци цркви, упознала је са новонасталом ситуацијом и затражила васпостављање србске патријаршије. Цариградска патријаршија је то одобрила и издала Томос (документ којим је Србија добила своју патријаршију). Након тога, на дан Сабора Срба Светитеља, донета је одлука да се србска црква уздигне у ранг патријаршије.
Данас Србска Православна Црква има две архиепископије (Београдско -Карловачку и Охридску), 4 митрополије и 29 епархија. наставиће се
ђакон Александар Саша Величковић
125 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА
ОХРИДСКИ ЕПИСКОП ГОСПОДИН
НИКОЛАЈ У СВЕТОМ РОМАНУ
Било је већ унапред јављено, да ће се у манастиру Светог Романа, у току овогодишњег (ускршњег) великог поста, одржати мисионарски течај покајника - Богомољаца и да ће овим течајем руководити Охридски Епископ Преосвећени Господин Др Николај.
Управа манастира учинила је све припреме за дочек и смештај ових курсиста, на броју око четрдесет. Сазнало се и да ће овај течај почети отприлике 6. марта т. г. И заиста, тога дана покајници из разних крајева почели су пристизати у манастир. Очекивао се само још долазак Охридског Епископа. Међутим, он није долазио. На недељу дана раније Управа манастира покушавала је и телефонским и телеграфским путем да дође у везу са Епископом, не би ли сазнала тачно дан и час његова доласка, али одговора није било. Владика је ћутао, повучен у себе, као што ћуте сви велики људи пред почетак каквог озбиљног задатка.
Управо, стигао је један одговор који је гласио: "Све полако и све у тишини. Манастир се не мора узбуђивати, нити људи покретати... Све полако, јер је пост и јер је дело Божје.- Николај. И тако је и овај један једини одговор био неодређен.
Да ли ће Владика доћи и кад ли ће доћи?... Па ипак дошао је ... У поноћ између 6. и 7. марта, кад му се нико нијс надао, стигао је једне студене, снежне ноћи, кад је ледени ветар шибао и кидао и кад су курјаци завијали. Са железничке станице у Ђунису пошао је пешице у манастир, праћен само једним калуђером који је пошао с њим још из Охрида.
Манастиром је владалао дубоки мир кад је у њ' непримећено и нечујно, приспео високи гост.... Велики манастирски часовник откуцавао је баш у том тренутку два сата по поноћи... 7. марта течај покајника почео је рад.
* * *
Посматрао сам ове чудне ученике. Било их је око четрдесет, из разних крајева и разнога доба узраста. Гледам их: сви отресити и угледни људи из народа - сељаци. О колико је чврстине у њих и колико смишљености у њиховим речима, и колико дубоке, пламене смишљености у њиховим речима, и колико дубоке, пламене љубави према Христу и Цркви Христовој!!! Многи учени постидели би се пред овим простим, полуписменим људима.
Дошли су са разних страна, оставивши своје домове и своје послове, да би у току од две недеље били уз свога учитеља и хранили се душевном храном што им је он спремио.
Посматрао сам све ово и осетио да се "око није могло нагледати, нити ухо наслуишти ".
* * *
Владика говори... Богомдани проповедник казује слово... Ућутите! Услушајте се! Како мудро говори он! Речи су му час као огањ који сажиже, час као мелем који ублажује.
Остаје једно и једино средство за решењс свих криза уопште и духовне напосе, - "то је пут покајања или враћање Христу и Еванђељу", - то стално подвлачи Владика, из дана у дан , из часа у час.
"Окренимо лице своје Истоку јер је истинска светлост одувек долазила са Истока"...
* * *
Ако вас интересује изближе лични живот Владике Николаја, рећићу вам да нигде нисам видео човека скромнијег у јелу и пићу, у ношњи и оделу, у прохтевима и потребама. Црни, суви хлеб, паприка, лук и чај - то је била пишча његова из дана у дан. Лежао би врло доцкан и устајао врло рано. У цркви, на молитви проводио је по више часова свакодневно. Све остало време посвећивао је течају.
Често пута одбијао је позив да једе у трпезарији манастирској и силазио на доњи спрат конака, где народ обедује. Ту је заједно с њима, из једне зделе, за једном трпезом, јео строго, посну храну, служећи се грубом, дрвеном кашиком.
Заиста, " човек неће изгубити ништа ако се стави иза свију, али 6и му било од велике штете да себе сматра бољим ма и од једнога ".
И у његовом обичном, свакодневном начину говора има нечега што није обично ни свакидашње, и најобичније речи су му као најлепша музика, као рефрен у песми.
Ево примера:
Прилази му сељанка на благослов...
-Како ти је име,душо?... пита је Епископ
Или му донесе чај.
-Хвала, душо!... -благодари Епископ.
Или му се обраћате штогод...
-Реци, душо... - прихвата Епископ.
3а њега спољашност нема важности. Он
гледа унутрашњост човекову, душу човекову.
Њој се увек обраћа он.
* * *
У ћелији, на болесничкој постсљи, лежи сабрат манастира, јеромонах Јефрем. Тешко болестан. Свакога часа очeкује се криза. Тихо и побожно је у ћелији. Са смрћу се бори слуга Божји, који је живот свој обрекао Христу.
Остала браћа, погнуте главe стоје крај постеље болесникове. Забринутост....
Одједном врата се тихо отварају. Лаганим корацима у собу ступа Епископ. Приближујс се постељи и ставља руку на бледо и хладно чсло болесниково. У језивом и немом ћутању одмичу тренуци... Знамо да се он то немо моли Богу за оздрављење тешко оболелога.
Одједном подиже руку и обраћа се болеснику:
-Не бој, се Јефреме, брате! Господ благи олакшаће ти болове и страдања... Не бој се, душо, све може учинити Господ благи.
Било је у овим речима нечега моћног и сугестивног. Нешто што улива веру.
* * *
Двадесет и трећи је март... Осамнајест пуних дана како јс Прсосвећени Епископ Охридски у Свстом Роману. Пре четири дана течај је завршен. Сви су сс вратили својим домовима, само је још једино Он остао у манастиру. Своје ствари упаковао је, но ипак нико још незна дан и час његова одласка Владика ништа не казује.
Приступило се вечери. Мало се разговарало. Откуцава девети час ноћи.
-Слушај, обраћа се Владика одједном,- злата и сребра немам. Немам шта оставити манастиру, до ово једне молитве, коју сам саставио. Посвећена је Божијем угоднику Светом Роману. Узми је и чувај; читајте је над болесницима. Господ благи и угодник његов Роман можда ће је хтети услишити!
Ућутао је да би мало после опет наставио:
- А сад припреми што је потребно за мој полазак. Ја ове ноћи путујем своме језеру Охридском.
* * *
И тако, отишао је из манастира нечујно и изненадно, као шго је нечујно и изненадно дошао...
Није га нико испратио, као што га нико није ни дочекао.
Једноме светом и узвишеном послу приступио је, прикрадајући се, тајно, "као крадљивац у ноћи". И "као крадљивац у ноћи" ишчезао је по завршетку истог...
Иринеј Крстић,
старешина манастира Свети Роман
(Преглед цркве епархије нишке,
1931, бр. 5 стр. 129-132)
ПРОРОЧКЕ РЕЧИ
ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА (1956. године)
Према извештајима из Југославије, српски nарод може се поново наћи пред страшном трагедијом. Сви говоре: нека падне Тито, па ћемо онда лако? А нико нема плана шта ће бити после пада комуниста. Хрвати имају план инспирисан од паpе и подржан од Италије. Код њих нема странака, они не знају за демократију. Они знају и хоће само једно: окупирати Босну и Срем и - Србе на врбе, или поклати, или истерати из тих зeмаља. У моменту пада комунизма (ако Русија не интервенише) Хрватима ће одмах доставити оружје и сви ће бити наоружани, док ће Срби бити голоруки као у првом покољу. И усташе и оружје - све чека на граници Југославије, у Шпанији и у Аргентини. За 24 сата сва ће Хрватска бити под оружјем, и сви гаулајтери на свом месту. Папа ће опет благословити покољ Срба и ућуткати њему наклоњене англосаксонце.
А шта срби партијаши мисле? Они мисле да, као и 1918. године, прво расписати изборе па нека народ (јадни, тужни, голоруки, српски народ) искаже своју жељу и вољу. И ништа више. У тој једној мисли садржан је план свих српских демократских и полудемократских, и левичарских и полулевичарских партија, па чак и националних, четничких и патриотских. Каква фантазија и какво лудило. Питање је, дакле, не како оборити Тита, него шта ће бити после Титовог пада, и каква ће се власт одмах установити у српским земљама.
Из свег историјског искуства нашег... могу се извести три руководна начела програматична за будућност и српског народа и свих
православних народа.
Начело прво: Одбацивање свих и еманциповање од свих неправославних идеологија и туђинских уплива на ма коју грану народног живота.
Начeло друго: Прихватање служења Христу Богу, попут свих прошлих поколења и свих славних предака наших као и пута и смисла и Цркве и Државе и школе и свих народних установа, као и породичног и личног живота.
Начело треће: Јасна визија Небескога Царства Божјега као врховне мете земног путовања и битисања свих слугу Божијих, како народа тако и појединаца.
За време херувимске песме на Литургији свештеник говори Богу: . "А служити Теби величанствено је и страшно је и за саме небеске силе". Шта раде пламени серафими и херувими и безбројне војске бестелесних духова него служе Творцу својем "са страхом и трепетом"? Јасно је да за људе и народе на земљи не можс бити веће почасти од службe Богу. Нити има већег достојанства и веће славе за човека него служити створитељу своме. То је српски народ разумео, од цара до просјака, и програм служења Богу испуњавао доследно и упорно од Немање до почетка 20. века... Разумео је српски народ да ко Богу не служи, тај не може службовати ни своме народу нити човечанству. Јадни су они и нелогични који говоре да хоће да служе народу али одбацију Бога. Као кад би неко спасавао туђу децу а презирао родитсље те деце! Не може човек признати човека за брата а да не призна Бога за Оца. Српски народ мора чврсто стати на свој историјски пут служења Богу и уколико је скренуо, мора се повратити на тај пут. Иначе ће бити одбачен од Бога, па му неће помоћи никакво царство зeмаљско нити икаква Југославија или хетерија.
СВЕТИ ЛЕКАРИ
СВЕТИТЕЉИ ЗА ПОМОЋ ПРИ УЧЕЊУ
("ДАР УЧЕЊА"), ПРОСВЕЋИВАЊУ, ЗА
"ИСПОВЕСТ" У НАУЦИ, ЗА ПОЧЕТАК
ШКОЛОВАЊА И ПИСМЕНОСТИ, ЗА
"ОТВАРАЊЕ" УМА И РАЗУМА ЗА
УЧЕЊЕ, ВАСПИТАВАЊЕ ДЕЦЕ
У прошлом броју писано је о Чудотворној Икони Мајке Божје -ПЕЋКОЈ. Осим помоћи при болестима, чудотворењу у исцелењу, код бездетних родитеља, позната је и њена помоћ при учењу. Слави се дан иза Спасовдана, ове године је то петак, 10. јуна.
За помоћ при учењу осим овој Икони Мајке Божије, упућују се још молитва следећим Чудотворним Икоиама Мајке Божије:
1. "КЉУЧ РАЗУМЕВАЊА" (СХВАТАЊА), слави се 1. априла по старом / 14. априла по новом календару, где је Пресвета Богородица изображена у целости, а при дну је кључ. Пред овом иконом су служени молебани за почетак учења деце, када је примећено да су деца "слабоумна", за предавања и науку, и зато се зове КЉУЧ РАЗУМЕВАЊА.
2. ИКОНА МАЈКЕ БОЖИЈЕ "ПРИБАВЉЕНИЈЕ УМА" (задобијање разума, додавањс ума силом благодати на неки начин), а слави се 15/ 28. августа. Негде се назива још и "Дародавка, ПОДАТЕЉНИЦА ума). Ова Икона одражава дубоку веру православних хришћана у Пресвету Деву, и њено заступништво пред Богом и Сином. Просвећење ума светом божанственом силом, и срца, је првенствено код хришћана. Зато, родитељи који су видели лош успех своје деце у учењу и усвајању нових знања, неретко су се обраћали Мајци Божјој и Њеном Младенцу за помоћ при учењу, усвајању градива и школског знања, које се предаје у школи.
3. ИКОНА МАЈКА БОЖИЈА - ПЕЋКА
4. ПРОРОК НАУМ - (1./14. децембар) - живео 700 година пре Христа, а прорекао 200 година после Јоне пропаст Нинивији. Оставио је малу књигу својих истинитих пророчанстава. Њему се моли "да наведе на ум", при започињању учења.
5. Св. КИРИЛ И МЕТОДИЈЕ Равноапостолни - 11/24. мај. Рођени у Солуну; Методије као официр у Македонији научи словенски језик. Касније као монах саставио словенску азбуку од 38 слова, и они су заслужни за превођење са грчког на словенски језик Јеванђеља, Апостола, Псалтира и многих других Богослужбених књига. Њима се моли за просвећивање ума и задобијање "духовне писмености".
6. Бесребреннцима и чудотворцима Козми и Дамњану Азијским - 1/14. новембар- Овој браћи осим за исцељивање од болести моли се и за просвећивање разума и помоћ при учењу.
7. Свети отроци - АНАНИЈЕ и МИСАИЛ -17/ 30 децембар. Ови свети мученици прославили су мудрост при двору вавилонског цара, а живели су у време Светог пророка Данила. Посечени мачем у Вавилону, а по предању сва четири Божја угодника у време смрти Исуса Христа беше устала, јавила се многима, па опет уснила. Живели напола хиљаде година пре Христа.
8. Мученик Неофит, слави се 21. јануара/ 3. фебруара, родом из Никеје, још као дечак чинио чуда, васкрсавао своју мртву мајку, извео воду из камена. Показао чудотворну силу још када је он сам учио у школи.
9. Светн ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ, слави се -14/27 септембра, 13 / 26 новембра, 27. јануара / 9. фебруара. Због своје речитости прозван Златоусти, и када је он проповедао купци су остављали трговце и трговину, адвокати суднице, радници постројења, занатлије своје занате, и његове проповеди преносиле су се из руке у руку. Велики Васељенски учитељ, светитељ, тумач Светог Писма. Њему се моли за задобијање разума, за учење и задобијање "духовне писмености". Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви, а тело у Ватикану у Риму.
10. Свста великомученица ЕКАТЕРИНА, -24. новембра / 7. децембра се слави, а иначе позната по својој учености, знала је многе језике, филозофију, писала стихове, занимала се за
медидину и искуство лекара, "врачева". Захваљујући њеном знању обратили су се у хришћанство многи војници, мудраци, царски саветник, војвода Порфиријс, царица цара Максенција. Иначе ћерка цара Консте, а пострадала 310. године и њене чудотворне мошти налазе се на Синају. Црква посвећена Светој Екатерини налази се на новом гробљу у Варварину, а приликом посете овој цркви Синајског Преосвећеног владике, верници, свештенство и монаштво добили су прстен - копију прстена Свете Екатерине. У једној визији Света Екатерина примила је прстен од Исуса Христа, самог Господа, као знак обручења Њему.
11. Блажена КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА -24. јануар / 6. фебруар - Светој Блаженој Ксенији моли се за децу, за учење, као и за сваку породичну и животну невољу. У молитви Светој Ксенији стоји: "Помози, Света Блажена мати Ксенијо, деци да се светлошћу Светога крштења озаре и печатом Духа Светога запечате, да се дечаци и девојчице у вери, честитости и богоја- жљивости васпитавају и успеха у учењу имају".
Ова светитељка канонизовна је 1978. године у Њујорку, на Сабору епископа Руске Заграничне Православне Цркве, а десет година касније, 1988. Руска Православна Црква, у Тројице-Сергејевој Лаври, проглашава је светом. Иначе живела је у XVIII веку (1730- ) и на њеном гробу, капели на Смоленском гробљу у Петровграду долази свакодневно река људи.
И ми је славимо и 6. фебруара може се видети мала поворка људи у Манастиру Покрова Мајке Божије у Мрзеници, на литургији, сечењу колача и у молитвама.
12.Преподобии СЕРГИЈЕ РАДОЊЕШКИ -сверуски чудотворац, који јe живео у XIV веку, упокојио се 1392. годинe ( по нeкима 1391). Још као дете, тада Вартоломеј, био јс вредан у учењу, али то му је ишло јако тешко. Молио се Богу да му да "дар учења", и Господ му је послао Ангела у виду инока - старца, који је благословио и казао: "Од сада ти Бог даје, дете моје, разумевање, што јe потребно, тако да друге можеш да учиш". Слави се 25. 09 /08.10 и 5/ 8. јула.
13.Праведеи ЈОВАН КРОНШТАТСКИ - слави се 20. децембра / 2. јануара. У детињству Јован је тешко учио, јер је имао слабо памћење. Многе ноћи је провео у плачу и молитви, и после једне такве молитве осетио је да му је са ума спала непрозирна завеса и свест обасјала нека светлост, која му је осветлила све што је тога дана учио у школи, и од тада је све лако памтио и био у стању да одмах све понови што је учитељ предавао. Њему се упућују молитве за помоћ у
тешком учењу.
14. Читају се молитве "ЦАРУ НЕБЕСНИ" и "ВЈЕРУЈУ".
15. ИКОНА И АКАТИСТ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "ВАСПИТАЊЕ" Молитве пред овом Иконом помажу правилном васпитању и одгајању деце, нарочито у побожности. Помен се врши 5/18. марта.
16. СВЕТИ САВА за учење и васпитање деце ( 14/ 27. јануар).
ПО ЗАВРШЕТКУ УЧЕЊА
1. Читати молитву "ДОСТОЈНО ЈЕСТ" или "МОЛИТВУ ПОСЛЕ УЧЕЊА
У "Прологу" Светог Владике Николаја постоји да се ТРИ ЈЕРАРХА ( 30. јануар/ 12. фебруар), у грчком народу сматра не само националним, црквеним него и школским празником.
Такође у "Прологу" сам прочитала да је АРХАНГЕЛ УРИЛ, - просветитељ ума, а АРХАНГЕЛ ЈЕГУДИЛ, укрепитељ у напору у сваком послу, па и учењу. Славе се 8/ 21. новембра, када и АРХАНГЕЛ МИХАИЛ.
Још само и молитве за борбу против ЛЕЊОСТИ: МУЧЕНИКУ АЛЕКСАНДРУ РИМСКОМ, -(13. / 26. мај). Пред погубљење молио се овај мученик Господу Богу, да сви који га спомињу у својим молитвама буду избављени од болести и ЛЕЊОСТИ.
Бог нам јс дао све потребно за спашавање и сваки проблем.
приредила др Драгана Мраковић
ЗАПИС С ПУТОВАЊА
БРАНИЧЕВСКА ЕПАРХИЈА
МАНАСТИРИ РАСКОШНЕ
ВРЕДНОСТИ И ЛЕПОТЕ
Поводом ВАСКРСА, нашег највећег празника, главна уредница госпођа Љубица Петковић радо је прихватила да напишeм репортажу о МАНАСТИРИМА РАСКОШНЕ ВРЕДНОСТИ И ЛЕПОТЕ, који се налазе у БРАНИЧЕВСКОЈ ЕПАРХИЈИ. Наравно да нисмо заборавили ни чудотворне воде које извиру код тих манастира и које вековима лече људско тело и душу. Од бројних светиња пред- ставићемо манастире: ГОРЊАК, БРАДАЧУ и ВИТОВНИЦУ, и са верницима изврсног прегаоца и градитеља смерног ИГУМАНА Г. ЛАЗАРА РАНКОВИЋА, бившег старешине многих светиња међу којима је Брадача и сад је Игуман манастира Витовница.
Топлина и узбуђење јавило се у нашој души на правом путу, релацији: ЦРКВА ЛАЗАРИЦА - ЈАГОДИНА- СВИЛАЈНАЦ и наше одредиште ПЕТРОВАЦ НА МЛАВИ. Пут нас је водио поред расцветалих воћњака, винограда, бујним поврћем, богатим шумама, стадима и чобанима из чијих инструмената допиру благословени акорди. Мирис цвећа нас опија а сунце је већ високо одскочило. Верујем да ће Господ даривати берићетно лето и јесен.
Рeка Млава понекад и злоћудна, не само централни изузетно сређсни парк већ и Пeтровац дели на два дела. Након предаха у њему, пут настављамо ка задужбини ВЕЛИКОМУЧЕНИКА СВЕТОГА КНЕЗА ЛАЗАРА КОСОВСКОГ - ка МАНАСТИРУ ГОРЊАК. Вековима спаљиван, рушен, пљачкан али никада уништен, јер је стално обнављан, поносно слави ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ. Богомоља је смештена у средљем току - на тесној равни сада питоме и живљем богате реке Млаве, на падини масива Вукан, прислоњен уз камене стрмени планине Јежевица, с друге стране.
Црква Горњак светлост дана угледала је 1378/80. године. У повељи кнеза Лазара између осталог пише да су у изградњи учествовали верници из 240 села. Не само она већ и читава Браничевска епархија обилују изузетно вредним храмовима али и природним лепотама и
богатством. Зато их ваља што пре видети и у тим импресијама уживати.
На десетом километру од Петровца налази се село Меленци и река Витовница. Предања веле да је по њима и манастир добио име - Витовница. У току даљег пута указа нам се колорит природних односно Божјих дела. Прво смо одвојили поглед од Хомољске планине да би застали и још на прилазу поклонили се манастиру посвећеном УСПЕНИЈУ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ - ВЕЛИКОЈ ГОСПОЈИНИ. Ктитор краљ Милутин је у XIII веку у знак захвалности великодушном Спаситељу на указаној помоћи, датој снази и храбрости да победи немилосрдну банду бугарских одметника Драмана и Куделина, саградио манастир Витовница 1289/91. године.
"Од настанка па до данас братство манастира са народом делило бременита времена: ужасне патње, мучења, убијања. пљачкања, немаштине, болести па, ипак, Витовница је била и остала бисер градитељства српско - византијског стила. У основи је крст са израженим олтарским и певничким апсидама. На припрати је четвороспратни звоник, заштићен оловном масом а звонара плехом. У централном делу храма налази се вечно коначиште безименог монаха Синаита који је и данас рајски цвет који мирише на свето миро. По средини је брод цркве. Ка небеском плаветнилу уздиже се осмострано кубе са толико узаних, високих прозора. Олтар је богато осликан а камена плоча представља свети престо и часну трпезу" истиче нам СМЕРНИ ИГУМАН МАНАСТИРА ВИТОВНИЦА И АУТОР МНОГИХ МОНОГРАФИЈА О СВЕТИЊАМА, ЈЕРОМОНАХ Г. ЛАЗАР РАНКОВИЋ.
У малој црквици и пећини подвизивали су се монаси а поред богослужсња и келејног правила свакодневно читају на стотине имена верника, моле за здравље, пород, срећу, покајање ...... И овде је народ уз Бога, цркву, свештенство и монаштво и зато је у центру Петровца, својевремено саградило велелепну цркву.
Пре 250 година манастир Брадача био је у рушевинама. Године 1997. за првог игумана, тек обновљеног манастира, постављсн је јеромонах г. Лазар Ранковић, који је написао монографију - историјат и детаљно описао страдање несретне сестре Јелице. Поводом њеног невиног страдања кнез Лазар дао је задатак да се саграде манастири: ЗАОВА, БРАДАЧА, РУКУМИЈА и СЕСТРОЉИН , у стилу Моравске школе.
Манастирска црква је триконхалнс основе са мањим апсидама и већом олтарском, са наосом и припратом. Фреске су рађене мајсторском руком ђакона Миодрага Томића, са неколико помагача из Жичке иконописачке радионице. Светлих су тонова и лепих светачких ликова. По завршетку свих радова ЕПИСКОП ГОСПОДИН ИГЊАТИЈЕ са више свештеника и свештеномонаха, на други дан ВАСКРСА, извршио је освећење обновљеног манастира Брадача. Света литургија и појање у овом здању представљало је немерљиву радост и народно весеље читавога краја.
-Ови манастири су радо посећени не само од стране верника већ и туриста који долазе у великом броју. Није мало оних који покрај манастира на обалама Млаве кампују по недељу дана и стално долазе на Божју службу, вели нам домаћин и сапутник Александар Милошевић.
ДЕЛИМА ДОКАЗУЈЕ ВЕРНОСТ БОГУ И НАРОДУ
Игуман јеромонах г. Лазар Ранковић први игуман обновљеног манастира Брадача и садашњи Витовница рођен је у Александровцу Пожаревачком, у дубоко побожној богомољачкој породици са многобројном дeцом. Богословију и Теолошки факултет завршио је у Београду. Замонашен јс 1966. г. у манастиру Витовница. Исте године рукоположен је у чин јерођакона и јеромонаха. Службовао је у више манастира Браничевске епархије. Године 1997. постављен је за настојатеља Брадаче а 1. августа 2002. године за игумана манастира Витовница, где се и сада налази. Његовом организацијом и благословом верници су обновили цркву и конак, чиме су постављени услови за оснивање већег монашког братства. На радост свих манастир је пропојао. Сваке недеље и празника служи се света литургија а свакога дана остала манастирска богослужења.
"Мојим доласком у манастир за игумана Витовница пристижу нам млади монаси и иску- шеници. Сада су у братству: јеромонах ИГУМАН ЛАЗАР, јеромонах ДИМИТРИЈЕ - намесник, јеромонах ЈОВАН и искушеник МИХАЈЛО. Тако постоји још реалнија могућност за стварање још већег братства од постојећег. Услови су веома добри. Имамо два нова конака, струју, воду итд. Богослужење се врши редовно и ревносно по монашким и манстирским правилима" заврши своју беседу ИГУМАН ЈЕРОМОНАХ ЛАЗАР РАНКОВИЋ.
Чују се и занавек ће се оглашавати мана- стирска звона Горњака , Брадаче, Витовнице .... а верници хрлиће на поклоњење и праштање молећи се свакога дана по ЗАПОВЕСТИ АПОСТОЛА ПАВЛА: " ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖЈИ, ПОМИЛУЈ НАС "!
Александар Гавриловић
ПРИЧА ИЗ ЖИВОТА
РИЗНИЦА БОЖЈА У НАМА
Тражимо живот, смисао, дух. А где га тражимо? Ја често у спољашњем мада не налазим. Јер живот није оно споља, није у оном што се види и придолази, него је оно што је унутра, што сам ја, што је дух у мени, Биће, оно што постоји јесте личност, човеково ја. Дакле, Ја постојим, а околности и услови су спољни свет који је другоразредан и споредан. Битно је моје Ја, односно , Бог - Дух који је у мени и делује кроз мене, без обзира у којој мери му ја то омогућујем. То је редослед но суштини: човекова личност и Бог који постоји и обитава у њој па онда свет, збивања и прилике. После личности и њеног деловања иде овоземаљско и пролазно. Жалосно је да ми готово увек идемо супротним путем и често на спољашњем и останемо.
Стваралачки принцип налази се унутар човекове душе у којој је утиснут Божји лик и Божја сила али је стешњен и загушен непознавањем себе и неувиђањем Божанског поретка у људском духу који је поремећен и изокренут још прародитељским грехом и који се у својој греховној изопачености разгранао и сакрио онај духовни ред који је Бог у човеку створио. Зато нам је све изокренуто - мишљење, пажња, осећања, воља... Због тога нам јс потребан велики напор и неопходна Божија помоћ да свој ум доведемо у благодатни ред и његово главно оружјe - пажњу усмеримо на очување тог реда и усавршавање личности. Уместо да буде сконцентрисан на унутрашњи дух, на своје ја у коме делује Бог и из кога произилазе и околности и услови спољашњег живота, мој дух је окренут ка споља и у спољним датостима и људима тражи решење проблема и покушава да нађе мир и склад. На том путу нисам нашла то што тражим. У Богу јe мир и склад, мудрост, милост , љубав и свако обиље. Он је извор сваког богатства из кога могу да узимам слободно све што ми треба онолико колико сам у Богу и Он у мени.
Ако послушам Господа и настојим да испуним Његову заповест "Останите у мени и ја ћу остати у вама. Као што лоза не може да доноси род сама од себе - ако не остане на чокоту - тако не можете ни ви ако не останете у мени" (15,4 Јов). Дакле , извор свакаког добра је Бог. У мени постоји Божја ризница само треба да је пронађем и користим на своје и добро других. То јс ризница сваког добра и обиља, врлине, утехе, снаге, просперитета и успеха. Само треба да знам где да гледам и тражим. Да знам да духовно око уперим ка души и тражим унутар ње. Сасвим другачије стоје ствари кад се пажњи замене мсста па је жижа унутра, а не споља. Пажњу која је доминантно окренута ка спољном, чулном тешко је задржати дужс унутра док је спољне околности лако и кад хоће извлаче напоље и расејавају. Ако је превасходно усмерена ка унутрашњем спољни предмети је тешко и споро избацују у материјални свет. Све краће то траје, а ум лакше одбија нападс нспријатеља и враћа се себи.
"Тражите и наћи ћете...", у себи духа који слободно иде, показујући човеку и хранећи га правим знањем тј. познањем истине и открове- њима вечности и непролазности. " Куцајте и отвориће вам се ...." - куцам на врата свог Ја у коме је Бог и он ми отвара пространства духовног света пошто сам леђа окренула овом свету пролазности. Све се дешава постепеним окретањем ума и лаганим одступањсм од света тј. напуштањем мисли о свету, представа и слика, интересовања за чулне ствари. Душа се повлачи у духовни свет утолико уколико своју пажњу усмери са светских на духовне, божје ствари. Боље рећи средиште своје пажње, њен главни део. И свет опстаје у тој пажњи али на други начин - не као центар збивања него као спољни услов.
Постати свестан себе и Бога у себи - ја јесам и Бог је у мени - то је кључно преумљење, нови духовни простор, врата кроз која се иде даље.
Вукосава Вучетић
ИЗ ЦРКВЕНЕ БИБЛИОТЕКЕ
О ЧИТАЊУ
Јеромонах Никон оптински
Старци саветују да се читају и ишчитавају дела светих отаца. До познања све њихове дубине долази се постепено. Њихов предмет је духовни живот, а то је широк појам: "широка јс заповест твоја врло". Духовни раст нема граница, зато је поновно читање од огромног значаја. Боље је са удубљивањем и страхопоштовањем ишчитавати мали број књига, него прочитати много и површно.
Читање је једна од најнеопходнијих по треба. Без читања, или слушања док неко чита, немогуће је познати истину. Кад говорим о читању, подразумевам искључиво читање Светог Писма, дела светих отаца и црквених књига. Али читање ће само онда донети одговарајућу корист, када прочитано има силу и могућност примсне у животу, постане правило живота, а не просто, голо, бездушно хладно знање. Каква је корист када човек зна да је неопходно молити се а не моли се; да је дужан опраштати увреде а не прашта; зна да је душекорисно постити а не
поштује постове; да јс нужно трпети - а не трпи. итд. Такво знање, према Јеванђељу, биће чак на осуду човеку. Зато је неопходно читати са пажњом и трудити се да се живи то што се прочита. Треба знати да је немогуће одједном испунити шта је прописано, то нико не може - неопходна је постепеност. Тек после упорног труда и смиреног прхватања своје немоћи - знање, добијено читањем, доноси жељену корист.
Уопште, све књиге и текстове светих отаца и правих учитеља цркве о духовном животу, а посебно савете о молитви треба читати с особитом пажњом, без журбе, проничући, по снази свог ума, у све казано, у сваку реч. То стога да се не би пропустило нешто суштинско, да се не да себи повод за неправилно, произвољно схватање и тумачеље прочитаног. Духовни живот и подвиг молитве имају законитости, своју логику; њих треба проучити, усвојити умом и срцем. Свако самовољно, лично мишљење, овде нема места, оно води човека у заблуду. И незнатно одступање или произвољност доводе понекад до великих заблуда са горким плодовима и последицама. Ако се нешто учини несхватљивим, нејасним, то треба питати онога који зна, ако имаш таквог, а, ако немаш то нека остане тада нерастумачено, не покушавај да схватиш својим умом. У своје време Господ ће послати разумевање: како о томе говори св. Тихон Задонски.
Старци саветују да се читају и ишчитавају књиге светих отаца. Писања светих отаца садрже у себи истину духовног живота и мудрости, увек доносе читаоцу утеху, јасновидост и духовно укрепљење. Она никад не губе своју животност јер духовни живот, како га они излажу, има законе неизмењиве. Она се схватају и прихватају поступно, по мери духовном раста читаоца и подвижника, по мери разумевања које су стекли личним искуством у свом животу. Добробити од ишчитавања дела светих отаца на крају се показују. Препоручује се следеће: ако човек види да на њега напада, на пример страст гнева, то нека чита о тој страсти и супротној јој добродетељи - врлини; ако напада злоба, онда читати о злоби и љубави; ако напада -блуд, онда читати о блуду и целомудрености, итд. Ако вас мори туга, ако сте ожалошћени, корисно је читати о добробити туге, итд. Искуством је проверено, и потресан утисак оставља на душу то, што јој се увек даје оно што јој је у даном тренутку неопходно. То није као читање књига - једне за другом. Они који желе и имају могућности за то, нека читају заредом и сваку књигу. То је чак и добро за добијање целокупног утиска и схватања о писању и учењу одређеног светог оца. Предложени савети примењиви су према мери духовног узраста. Најбоље од свега је, ако за то постоје могућности, да се за читање сваке књиге тражи благослов духовника. Ако то није могуће неопходно је тражити бар општи благослов на редослед и избор књига за читање.
Превод са руског: Љубица Петковић
(из књиге Нада: Франкфурт на Мајни, 1982.)
ИЗ ИСТОРИЈЕ СПЦ
ЦРКВА НА ДВЕ ВОДЕ
За путнике који долазе у Крушевац из правца Београда, са леве стране од моста на Расини пружа се поглед на обалу на којој се налази црква Покрова Пресвете Богородице. На необичном месту, архитектурс прилагођене простору, уграђена у брдо, црква улепшава расинску долину, белином привлачи пажњу. Подсећа на белу птицу дугог врата. Звоник у првом плану, испуњава видик, а Крушевљанима који га гледају када се тим путем однекуд враћају кући - представља понос... Градња цркве је при крају...
Присетимо се како је почело. Чесме на том месту изградио је неимар Благоје Митровић 1934. године, по налогу Милосава Васића, задужбинара из Жупе.
Значајан догађај из летописа јесте и ископавање које је вршио Чедомир Мирковић, столар, који је становао у близини овог места. Том приликом је нашао камену плочу са натписом Црква Света Богородиџа и неке предмете: крст, кадионицу, путир... Поменути Чедомир је изградио 1964. црквицу од непечене цигле и она је служила всрницима до 1977. године. Тада је група људи, на челу са Жарком Стојановићем из Крушевца, подигла црквицу која је служила као таква до 1985. године. Тутор Миломир Стевановић у то време покренуо је радове око уређења простора око храма, поред светих вода, подигао помоћне зграде. Да се на овоме није стало говори податак да је 1989, црква обложена фасадном циглом, продужена олтарским делом и да је сазидан звоник. Сазнајемо да је звоно тешко око 37 килограма купљено у ливници "Поповић" у Београду, 1987. године.
На позив тутора цркве на Расини (од 1964) о богослужењима брине прота Богосав Пантић, парох бивољски. Он сече колач на Богородичине празнике. Проту Пантића заменио је Радован Савић. У цркви јс служено на Велику Госпојину (28. августа), на Дан Покрова Пресвете Богородиде (14. октобра) и на Велики Петак, када је изношена Плаштаница. Од 1991. године о овим богослужењима брине прота Адам Стевановић. Први антимис за ову цркву добијен је 1996, освећен од стране Његовог Преосвештенства Епископа Нишког Г. Иринеја. Прва света литургија је одслужена на Дан Покрова Богородичиног, те године. Црква је припала Другој крушевачкој парохији.
Прва званична управа Цркве Покрова Пресвете Богородице постављена је 1993. године, за председника је изабран Живорад Радић. Од тада почиње живот ове цркве по Уставу СПЦ.
У току 1996, Институт за путеве из Београда извршиоо је бушотине земљишта порте у циљу утврђивања протока воде и састава земљишта. Дошло се до позитивних резултата. Исте године урађен јс идејни и главни пројекат будућег храма. Изабран је за извођача радова (као најповољнији од шест понуђача) "Стевановић Инвест". Због познатих дешавања и бомбардовања 1999. градња је успорена, општа криза и мали број донатора условили су да дође до предлога да се одустане од градње новог храма. Тај предлог је изнео Његово Преосвештенство Владика Нишки Г. Иринеј на једном састанку (у априлу, 2000) са старешином цркве, грађевинским и црквеним одбором. Препоручено је да се обнове и поправе постојећс грађевине. Људи из грађевинског и црквеног одбора решили су да не одустану. Остали су доследни одлуци за изабрани, главни пројекат и градњу из темеља.
Градња је отпочела 10. јула 2000, симболичним скидањем ограде око старог храма. Пре почетка радова обављен је свети чин призивања Светог Духа. Чин су обавили старешина Адам Стевановић и старешина храма Свети Ђорђе, Мирослав Миленковић.
Радови су углавном обављени по усвојеном пројекту. Дозвољено је проширење грађевине према Расини. И комшија Јовица Збиљић је поклонио део земљишта са јужне стране порте. До почетка јануара 2001. урађена је прва фаза изградње. Утрошена је велика количина грађевинског материјала (како је приметио приликом једног обиласка градилишта Његово Преосвештенство Владика Иринеј - као за две цркве).
Нови црквено-општински одбор добио је чланове међу којима су се неки показали као врло заинтересовани да помогну на разне начине око изградње. Одабрани су: Живорад Радић, Миломир Стевановић, Милосав Борић, Миомир Ристовић, Милица Цимбаљевић, Зоран Виторовић, Стеван Стевановић, Радица Палуровић, Љубодраг Николић, Срђан Марјановић, Живојин Ђорић, Радослав Вулић, Светомир Палуровић, др Славица Кулишић, Илија Ћурковић, Татјана Милутиновић и Јагодинка Ђорђевић.
Задужени за ову фазу градње били су инжињер-статичар Дамњан Вујичић и пословођа Добривоје Станојевић. После завршених радова градилиште је обишао Епископ Нишки Г. Иринеј и указао на неке мањкавости у пројекту храма. Технички надзор вршили су Живојин Предолац и Љупче Савковић, инжењери Дирекције за урбанизам и изградњу из Крушсвца. Предложено је да се уради нови пројекат. Тај посао је поверен познатом архитекти Предрагу Вертовшеку. На сугестију Епископа Иринеја, по новом пројекту, основа храма је проширена и продужена у односу на претходно решење. За извођача је изабрано предузеће "Стевановић Инвсст" које је посао обавило брзо и по повољним условима плаћања,
Уз саслужење већег броја свештеника, Епископ Нишки Г. Иринеј, обавио јс освећење темеља, црквеног дома и оба извора, у присуству представика општинских власти, војске, полиције и многих верника из Крушевца и околине, Вредно је поменути да је том приликом у темеље новог храма положена Повеља која почиње молитвом, а садржи основне податке о настанку храма, о личностима које су помоглс да црква буде изграђсна (Његова Светост Патријарх Српски Г.Г. Павле; Његово Преосвештенсгво Епископ Нишки Г.Г. Иринеј; протојереј Адам Стевановић, архијерејски намесник Крушевца; председник СО Крушевац. др Сава Попадић; председник ЦО Крушевац, Зоран Николић; председник грађевинског одбора, Живорад Радић; архитекта-пројектант, Предраг Вертовшек). Повеља се завршава датумом када су темељи
освештани, а то је 22. јул 2001.
У јуну 2002. нови пројекат је завршен (уз доста потешкоћа због нових појединости као што су додатне просторије, уређење прилазног косог пута...). За то време прибављен је грађевински материјал залагањем Црквено-грађевинског одбора. На стоваришту Драгана Цветковића из Паруновца складиштен јс материјал. Уз помоћ Мирослава Савића, пензионсра из Крушевца, наручено је звоно у ливници "Поповић" у Београду. Звоно јс тешко 165 килограма, а порсд имена породице дародаваца изливена је кратка молитвена реченица: Пресвета Богородице спаси нас!
Уследила је градња цркве, звонаре и пратећих објеката. Дана 15. јула, на почетку радова, старешина цркве, прота Адам Стевановић са ђаконом Ђорђем Милојковићем, обавио је призив Светог Духа уз изговорену радост због почетка радова уз помоћ и благослов Божији. Присуствовали су и Радош Стевановић, директор предузећа "Стсвановић Инвест", арх. пројектант Предраг Вертовшек, Радован Хаџимановић и Лидија Николић, инжињери, пуно верника, међу којима се нашло доста деце.
Док су текли радови служена је света литургија у сали црквеног дома у празничне дане. Народ се окупљао и распитивао за богослужења, нарочито они људи који станују у близини. Кад је храм изграђен, довршена је и звонара. Први пут су звона зазвонила на светој литургији на Благовести, 7. априла, 2003. године.
У току изградње подељено је на хиљаде штампаних позива за помоћ у прилозима, новчаним или у грађевинској роби. Власник штампарије "Графикон", Бранко Милетић помогао је тако што је поклонио штампани материјал. Суштина позива на помоћ за изградњу цркве налазила се у једној реченици: Ко цркви даје, Богу позајмљује, а Бог ником дужан не остаје.
Крајем априла 2003. обављено је освећење крстова, начињених од прохрома (тежине 270 и 240 килограма). Дародавци су Петар Живковић и Милан Радић.
Приликом освећења крстова уприличена је свечана литургија у незавршеној цркви, први пут. Његовом Преосвештенству Епископу Нишком Г. Иринеју саслуживали су, поред надлежног проте Адама Стевановића, и старешине обе градске цркве, протојереји Љубивоје Радовић и Мирослав Миленковић. Поред њих у овом светом чину учествовали су: свештеници Драги Вешковац и Будимир Којић, парох нишке Саборне цркве, протонамесник Драгиша Мартиновић и ђакони Ђорђе Милојковић, Јован Миленковић, и Драган Мијајловић, На литургији је певао хор цркве Лазарице" Свети Кнез Лазар". У беседи, овом приликом, Епископ Нишки Г. Иринеј посебно је нагласио: Ова свечаност чекана је у Крушевцу равно 100 година. Толико је прошло од освећења крстова на цркви Светог Ђорђа, 1903. године.
Уследили су у 2003. години још и врло сложени радови на фасади, затим покривање купола бакром, лимарски радови са изолацијама, затим тесарски - при покривању цркве и звонаре и увођење електроинсталације. Улазна врата и врата на апсидама поклонили су Зоран Виторовић и Дејан Смиљковић из Крушевца. Громобранску куглу је поклонила Радунка Васић из Крушевца. Поред бројних дародаваца-верника. у подизању нове цркве учествовала су предузећа ХИ "Жупа", "Србијашуме", Месна заједница "Василије Анчевић" из Бивоља, а позајмицом помогао Епархијски управни одбор из Ниша. Ипак, великих донација није било, а прота Адам Стевановић, који је записивао летопис стварања и грађења цркве, истиче као најревноснијег овом дуготрајном и богоугодном послу - председника Грађевинског одбора, Живорада Радића. У 2004. години набављено је још једно звоно (285 кг.), дар Горана Николића, Драгоша Миловановића и Мирослава Стевића. Почетком 2005. наручен је полијелеј из Грчке, дар Драгане и Драгана Милорадовића.
Да би храм Покрова Пресвете Богородице на Расини био у потпуности завршен треба још средстава и, још труда и добре воље. Остали су завршни радови, уређење пута, унутрашње уређење, живописање, подно грејање... Литургија се редовно одржава недељом и празником. У току зиме хладоћа не одбија оне који безрезервно верују у значај и вредност ове светиње. Крај воде Пресветс Богородице и Свете Петке у свако доба има некога. Сматра се да ове воде помажу у лечењу телесних и душевних болести, а посебно у лечењу вида.