 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
МЕСЕЧНИК БРО 96
ПРАВОСЛАВНА ВЕРА И ЖИВОТ
АНДРЕЈ РУБЉОВ - Љубица Петковић
Беседа у недељу православља: "Вкусите и видите..." - отац Љубивоје Радовић
Симфонија Цркве и Државе - Сусрет са ЊПЕнГ Иринејем - Љиљана Ђаковић
О Цркви - Светој Евхаристији - ђакон Ђорђе Милојковић
Пост као услов за причешће - ђакон Александар Величковић
Велики пост - Православни мисионар, бр. 2/1964. год.
Веронаука - Символ наше вере - протојереј Драги Вешковац
Чудотворне иконе - Пресвета Богородица Пећска - Никола Мреновић
Свети лекари - 6-та Божја заповест "Не убиј!"
Питања без одговора - Јединство у различитостима - Милица Стајковић
У Белој Води - Златан Богојављенски Крст - Александар Гавриловић
О духовном руковођењу - Изводи из Дневника оца Александра Шмемана
Надгробни споменик непознатом свештенику - Славољуб Бојић
Запис с путовања у Суково - Нека вас Бог чува - Александар Гавриловић
Андреј Рубљов (око 1360 - око 1430)
"Преподобни отац Андреј Радоњешки, иконописац, звани Рубљов, многе је свете иконе насликао, све чудотворне". Зна се да је замонашен у Висоцком манастиру, па са духовним оцем Никоном прешао у Тројице Сергејевску лавру, потом у Спасо-Андроновски манастир, где се упокојио. Оличење хришћанских врлина, пре свега смерности, смирености и благородности, Рубљов је изградио тако савршен уметнички израз да је основао читав стил у иконопису.
Прожет хришћанском смерношћу, није се потписао ни на једном свом делу, али су истраживачи до данас утврдили, на основу сачуваног, ауторство икона: Богородица Умиљење, фреске у саборној цркви Успења у Звенигороду, фреске и иконостас у Благовештенском сабору у Кремљу, Успенски сабор у Владимиру, фреске и иконе, Деизисни чин у Звенгороду, иконе и фреске у Тројице-сегејевској лаври, фреске у Спасо Андрониковском манастиру...
"СВЕТА ТРОЈИЦА", ремек - дело из Тројице-Сергејенског манастира, најчувенија је икона Андреја Рубљова. Осликана је уз гробницу преподобног Сергија Радоњешког. На њој остварена је стваралачка синтеза богословске мисли са уметничком симболиком, говорили су да је он "решио задатак пред којим је стајало цело средњевековље" -представити Тројединог Бога. Стоглави Сабор (1551) поставио ју је као образац а аутора као оног у кога морају бити упрте очи сваког ваљаног иконописца.
"Нема начина да се у неколико речи изрази пуноћа утиска коју оставља икона Свете Тројице, могуће је једино смело рећи да јој нема равне по стваралачкој синтези врхунске богословске концепције са приказаном уметничком символиком, која налази израз у ритму цртежа, хармонији колорита и надпластичним формама. Икона је пре свега онтологична, не само по замисли већ и по свим детаљима у којима је откривена "(Ј. А. Олфусјев: Опис икона Тројице -Сергејеве лавре).
О чему говоре те грациозне, ка доле наклоњене главе тројице анђела и руке које упућују благослов на земљу? И због чега су њихови погледи, који обилују љубављу и као снисходе нечему збаченом, пуни дубоке и узвишене туге? Гледајући их постаје очигледно да они изражавају речи првосвештеничке Христове молитве, у којој се мисао о Светој Тројици слива са тугом због људи који доле пате. "И више нисам у свијету,, а они су усвијету, и ја долазим Теби, Оче свети, сачувај их у име Твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми" (Јн. 17,11). Андреј Рубљов је пројавио ову молитву бојама (Е. Трубецкој: Русија и њене иконе).
"Нас ће да дирне, запрепсти, чак разгори у Рубљовљевом делу не тема, ни број "три", ни чаша на столу, па ни крила, него неочекивано пред нама стргнута завеса ноументалног (оностраног, разумемо несхватљивог) света... он нам је заиста предао откровење које је сам видео"
(Павле Флоренски: Тројице-Сергејева лавра).
Према Енциклопедији православља,Београд, 2002.
Преподобни Андреј Ррубљов, иконописац,
Београд,2004.
Приредила Љубииа Петковић
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин!
Ево нас на крају прве недеље поста у овом светом храму, сабраних на заједничку молитву, после шестодневног поста, молитвеног погружавања унутар свога бића, искреног покајања и исповести са циљем да се кроз свету тајну причешћа сјединимо са Христом и да на тај начин осетимо предукус оних блаженстава која су намењена онима који творе вољу Божију.
Но, пре него приступимо светој тајни причешћа потребно је да се сетимо озбиљности речи молитве која се чита пред причешће, у којој се молимо да нам причешће не буде на суд или осуду, него на здравље душе и тела и живот вечни. А апостол Павле све нас опомиње: Човек да испитује себе, па онда од хлеба да једе и од чаше да пије" (1.кор.11,28).
Свету тајну причешћа установио је Господ Исус Христос, пред своје страдање, на Тајној вечери. "И кад јеђаху, узе Исус хлеб а благословивши преломи Га, и даваше ученицима, и рече: узмите, једите, ово је тјело моје. И узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: Пијте из ње сви, јер је ово крв моја Новога завјета која ће се пролити за многе ради отпуштења гријеха" (Мат. 26. 26-28). Свети оци називају свето причешће "Тајном над тајнама", стога светом причешћу треба приступити са великом вером, али уз испитивање себе и свог начина живота и размишљања, е да би што спремније кроз свето причешће доживели свој лични сусрет са Христом. Јер, ако ми толико бринемо да будемо уредно обучени о празнику. тим пре, морамо да улепшавамо своје душе јер ми сада треба да са страхом Божијим, вером и љубављу приступимо и да видимо да ли је благ Господ.
Бог је извор истине и правде, љубави и праштања, те није могуће сјединити се са Њим онима чије је срце испуњено лажима, завишћу, пакошћу, мржњом и више од свега гордошћу која је "мајка свакога Греха". Немогуће је сјединити се са Христом кроз свету тајну причешћа и у исто време бити оптерећен грехом, јер ко са таквим срцем приступи светој чаши биће му причешће "на суд и осуду ".
Морамо у себи имати толико снаге да заједно са цариником кажемо "Боже! милостив буди мени Грјешноме" (Лк. 18,13) или да попут блуднога сина паднемо на колена пред оцем и кажемо: "Оче, сагријеших небу и теби и већ нијесам достојан назвати се син твој: прими ме као једнога од својијех најамника" (Лк. 15,18-19), да би Господ примио наше покајање јер Он не жели смрти грешнику него стрпљиво чека његово преумљење.
Свети Јован Златоусти каже да велика радост бива на небесима када се неко од грешника каје. Зато се у почетку припрема за часни пост пева она предивна песма "Отвори ми врата покајања Животодавче...". Дакле, само кроз смирење човеку, могу бити, и бивају, отворена врата покајања да би се на прави начин сјединио са животодавцем Христом.
Човек нашег времена растрзан је многим бригама и попут Марте, из јеванђејске приче, брине о многоме, а само је једно потребно (Лк. 10,42) заборављајући да је Марија бољи део изабрала. Зар жеља за стицањем материјалних добара, која сама себи постаје циљ, не доводи савременог човека у стање сиромашног богаташа, који у тој бесомучној жељи за богатством губи себе. Зато Господ и опомиње "узалуд је човеку ако сав свет задобије, а души својој науди, боље би му било да се такав није ни родио". Још старозаветни праведник осећа суштину проблема и каже: "Жедпа је моја душа Бога живога". Ту глад и ту жеђ можемо утолити ако се вратимо Животодавцу и ако будемо јели и пили праву храну и право пиће јер "ко не једе тело моје и. не пије крви моје пема живот вечни ", зато са вером и љубављу приступимо светој чаши и видимо да је благ Господ, сада, свагда и кроз све векове, амин.
Љубивоје Радовић
протојереј-ставрофор
СУСРЕТ СА ВЛАДИКОМ НИШКИМ ГОСПОДИНОМ ИРИНЕЈЕМ
СИМФОНИЈА ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ
Ако бити Светосавац данас, значи – бити онолико модеран колико је то свети Сава у своје време био, онда је сасвим логично да су медији, од којих је сачињена наша информативна кућа ЈП РТК "Победа", један савремени вид просвећивања. па и мисионарења . Сретење Господње, које и званично, пре три и по године, проглашено Даном државности Србије, повратак веронауке школи, богата прослава Савиндана 2005. и у матици и у расејању /као и међу Србима у Лондону и Бирмингему/, трогодишњица емисије РТК "Светосавска башта", која се реализује у сарадњи са Црквеном општином Крушевац - поводи су за сусрет и разговор са Владиком, који је у нашој Нишкој епархији - "икона Господа Христа", од кога учимо, како да ту икону проналазимо у сваком човеку...
Владикине беседе су богате, дуге и просвститељске. Колико ће нам пријати, и колико ћемо из њих научити, зависи од наше отворености за Истину и стрпљење. Пошто радост, срећа јесте у сусретању, а дијалог добар пут према богатству различитости, замолили смо за интервју Његово Преосвештенство Владику нишког Господина Иринеја. У тренутку кад су нам духовна обнова и јединство потребнији него икад док се прикупља помоћ за Србе на Косову, разговор је вођен у згради нишке епископије покрај обновљеног Саборног нишког храма посвећеног Светој Тројици.
Првим интервуом, који сте нам дали 8. августа 1991. поводом 90 година цркве и освећења парохијског дома Цркве Свете Петке у Мачковцу, подржали сте, Преосвећени Владико, рад медија на пољу просвећивања. У међувремену су свештеницима забрањивали улазак у српске школе, а потом су им врата широм отворена. Из данашње перспективе, шта је смисао Сретења Господњег, као Црквеног, државног празника, и у чему је улога медија и емисија попут СВЕТОСАВСКЕ БАШТЕ?
За велики Црквени, Богородичин и празник иеле Православне Васељене, тесно је везана историја нашег народа, Први и Други српски устанак, Сретењски Устав. Сретење је празник сусрета Богочовека са човеком, Господа Исуса Хрисша са старцем Праведним Симеоном, који је, према старозаветном обичају Мојсијевом, узео 40-дневног Богомладенца на руке и изговорио два пророштва: Прво, да је Господ Исус Христос онај о кога ће се многи саблажњавати и спотицати, али и многи се подизати, речима: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу." Обара Горде, књижевнике и фарасеје, а подиже одбачене од лицемерних и гордих, и ово пророштво испуњава се до краја света и времена. Друго, изговорене Богородици -да ће мач проћи кроз њено срце, а то је оно што ће се десити на Голготи.
Држава је прогласила Сретење за државни празник, то је догађај чисто правни и државнички а то је добар разлог за размишљање да заиста дође до симфоније Цркве и Државе. Има жеља појединих полштичара и јавнкх радника да се Црква не види у животу државе и народа, што није добро, јер све што је вредно у историји нашег народа - везано је за Цркву. Зашто да та значајна улога Цркве у прошлости, не би била и данас?! Неки приговарају, као један јавни радник овде у Нишу: "Шта се Патријарх меша, нека он крштава и венчава, а нама нека остало препусти..." Међутим, чланови Цркве и припадници државе, и не могу бити незаинтересовани за оно шшо се у држави дешава. Желимо да допринос дамо у корист државе и народа и свега што нам је заједнички циљ и интерес, а Црква и свештенство имају на том пољу велику помоћ медија.
Враћање веронауке у српске школе и искуства у нишкој епархији?
То је важан моменат и Црква је захвална због тога, иако се веронаука није вратила на широм отворена врата. Верска настава има за циљ формирање младих личности и образовање на темељима хришћанске културе, светосавске. То може само да допринесе изграђивању моралног, духавно и интелектуално квалитетног човека. Надамо се да ће проблема бити све мање, има дивних примера где су вероучитељи и настава заиста прихваћени, а има и другачијих. Директор једне школе на југу казао је да "док је жив неће видети попа у школи", али то су појединачна мишљења из времена која су, надамо се, сасвим иза нас.
Како лечити проблеме младих на почетку 21. века, као што је криза идентитета?
Омладина нашега времена налази се пред великим изазовима, улога веронауке и ту је врло велика. Поразно делују на младе душе дрога и други облици зависности. Ако је живот испуњен Христом, онда се неће чинити недела, и зато је лековито вратити се изворним вредностима. Кроз уметност, поезију, књижевност - личност се образује, и ево лепог примера - кћи катихета из Власотинаца недавно је добила прву награду из цртања...
Нисмо сасвим спремни дочекали тај важан и велики посао. Добро је што је омогућено да осим катихета, теолога, веронауку предају и хришћански учитељи и професори, који су себе обогаитили теолошким знањем и умеју да то знање пренесу младима. Пошто познају методику, педагогију, психологију, имају прави приступ деци. У Нишу једна пофесорка физике и математике ради као вероучишељ, и њена су деца најбоља.
Обнова и изградња храмова, Унутрашњег Човека и Цркве?
Када се гради храм у нама, који је омиљен Богу јер је храм наших душа, онда се лако подижу храмови које градимо рукама, од цигала, дрвета, камена. Најважније је да се обнови тај невидљиви храм, тај невидљиви Човек у нама / како каже Свети апостол Павле/, а онда и она друга обнова прати прву.
И спољашња обнова помаже унутрашњу, те се види тамо где није било цркве, или је запуштена, па обновљена, а онда се народ враћа и долази. У последњих 50 година у градовима се иркве нису градиле. Ширење градоеа и повећање броја становника са рецимо 10 на 100.000 - није пратила изградња храмова. Жеља за изградњом је сада много већа, али могућности су мање. У Нишу је што се тиче подршке власти, атмосфера од 95. битно промењена, тако да сада градимо цркву апостола Луке, обнављамо један метох Хиландара, а као прилог Града народу, гради се црква Светог Цара Коистантина и Царице Јелене. Гради се мало спорије, али баш сам ових дана у Лондону видео велике храмове који су се и по сто година градили.
Радује ме што се у Крушевцу гради Црква на Новом Гробљу. Украс краја необичне архитектуре је ирква Покрова Пресвете Богородице крај Расине... Багдала? Морам бити искрен, нисам је на прво место стављао, сматрао сам да имамо и потребнијих места у граду, али црква на Багдали треба да се гради због специфичности места, и чујем да се о томе сада доста говори, али још увек немам потпуне извештаје, али - креће се по том питању - у позитивном смислу.
Црква и политика?
Политика је политика, а вера је вера. Политичари могу да заступају програм једие странке, али он је најпре члан Цркве. Када је Политичар оријентисан у духу традиције, онда је то служење народу. Уз неко задржавање, наша политика се креће сада у том правцу.
Марксизам. који је као идеологија био наметнут, доживео је крах, јер је то у суштини била нехумана идеологија, и то је сваки искрен човек могао да види. Комунизам је сам од себе пао, почео је да му човек смета, можда и та принудна економика и материјална равноправност. Комунизам није имао духовну димензију, порекао је потребу за Богом, али - бездушни капитализам је створио комунизам, и то савремени капиталисти треба да знају да због угњетавања, не би дошло до револуиија радника за своја права. Може опстати само један хумани, хришћански капитализам у коме ће живети како треба и власник, али и онај који ради.
Хришћанство је као љубав без граница, и саосећање као једна од најлепших светосавских врлина?
Црква је остала једина духовна снага и у дијаспори и овде, која ће народ обједињавати, а то сам потврдио када сам био у Америци, или новембра у Аустралији, пре неколико недеља у Енглеској... Потребна нам је свест о себи као национу, да гајимо оно што је свима важно и заједничко. Не можемо никако да препустимо нашу браћу који живе ван садашњих граница Србије. Јесу ли те границе праведне или нису, то ми најбоље знамо и осећамо, а и време ће показати! Важно је да постојеће границе не буду и границе народа, зато је добро што Црква покрива и народ у Отаџбини и у дијаспори, и са обе стране Дрине, и што чини оно што је увек чинила - одржава народ у духовном јединству.
У част Савин дана били сте са једним крушевачким свештеником. Оцем Мирославом Миленковићем, старешином храма Светог Ђорђа, у Лондону. Како живе Срби тамо?
Били смо у Дому који носи име Светог Владике Николаја Велимировића, први пут сам био тамо и пријатно сам изненађен Цркаом и народом који се недељу пре Светог Саве окупља. Фолклор, игра, деца, један леп утисак, заиста: Посебно ме је задивио храм Светог апостола Павла, у ком је Владика Николај као млади јеромонах одржао чувену беседу, мислим да је то јединствена православна беседа у једној катедрали, чији су величина и ред - задивљујући. 200 километара од Лондона је Бирмингем а у њему Лазарица, по угледу на нашу, само много виша и већа...
Жеља Владике Крушевљанима?
Поносан сам на Крушевац,, заиста се издваја у Епархији нишкој, и јединствен је народ заједно са браћом Ромима, који су углавном хршићани. Поносан сам на оно што су унинили за своју Цркву, око подизања конака при Лазарици и цркви Светог Ђорђа, радују ме и нове иркве на Новом Гробљу, на Расини, мада Крушевац треба да добије бар још две цркве. Према европским стандардима на 10.000 становника -долази једна црква.
Присуство Цркве на Телевизији, честа предавања у Лазарицц и уопште у граду, о којима су причали др Јеротић, професор Димитрије Стефановић, и други, - и много сличних дешавања... Крушевац је пример за углед не само у Нишкој епархији, за Епархију, него за читаву Цркву. То је и похвала и за оне који представљају град, и за свештенство, и желим да се у том поводу настави и обогаћује.
МЕРА ДУХОВНОСТИ
Ма колико био богат, човек који живи без Христа, не може бити задовољан. Самоубиства и дроге - последица су живота без вере. Славим славу, кажу. Али, како? Слава није мерило наше духовности, него саборност, заједница са Црквом, приступање Светој Евхаристији, причешћивање је права мера. Даће Бог да и Телевизија буде у служби Цркве и свога народа.
СИМФОНИЈА ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ
Пример Симфоније Цркве и Државе, у којој тежимо, да држава не врши притисак на Цркву, нити Црква на државу, јесте Србија Немањића, и рад Светога Саве, у име Цркве, и Стефана Првовенчаног, у име Државе. То је пример за сва врсмена, где Црква врши Божанску мисију на пољу људских душа и духовне културе. а држава да води бригу о границама, сигурности и заштити народа, и да и једни и други раде свој посао у интересу народа.
НИШКЕ ЦРКВЕ
Саборна црква у Нишу обновљена је, за Божић и Богојављење служена је Света Литургија, урађено је и подно грејање, погођен иконостас, израђује се 8,5 метара високи стубови, на реду је звонара... Покрај обновљене Саборне цркве Свете Тројице, налази се старија, подигнута 1819. године посвећена Светом Архистратигу Михајлу. У згради Епископије, осим библиотеке, најдрагоценија је мала црква, Параклис: "можда ћемо је посветити светом Лазару Четвородневном", каже Владика чија је слава управо Лазарева субота, односно Врбица.
ПОЛИТИЧАРИ СУ СЛУГЕ НАРОДА
Деоба на левичаре и десничаре? Сваки политичар мора имати у виду интерес свога народа, како су се наши политичари у средњем веку потписивали "Слуга Божји и свога народа". Неспоразуми су само док то не схвате, а та деоба на десничаре и левичаре била би добра само ако је то утркивање на путу ка најсветлијем, најплеменитијем. Значи, не служити странци, него народу.
КОСОВО?
Стање какво никада није било дешава се у 21. веку, у свету који се горди демократијом, хуманошћу, а неће да види истину о народу који после толико времена не може да се врати домовима, а реч је о 250-300.000 људи. Пале цркве и манастире који су под Турцима опстали, и све то док је Косово под неком заштитом, што је несхватљиво, а то је мрља која ће свету остати. Ми морамо да учинимо оно што је до нас, зато се и организује и ова помоћ за струју. Могла је само мало раније да почне та акција. А да ли је то искушење које морамо да поднесемо да преживимо, да би се, као што у Небеској Литургији каже Владика Николај "Срби и у невољи Бога сетили"... То је свакако начин да се опстане.
Ми смо мали народ. а мали народи се не могу бранити војском, него КУЛТУРОМ. Најбољи пример за то је нам је Јеврејски народ, који је иако 2000 година расејан по свету, свуда имао свест о себи, својој вери, култури. То недостаје нашим скоројевићима који су олако прихватили све тековине модерног света, технологије, а заборављају ко су, шта су. Колико је примера да деца наших у дијаспори забораве свој језик, а потребно је само сачувати идентитет свог народа поштујући гостопримство народа са ким живе.
ТЕЛЕВИЗИЈА У УЛОЗИ МИСИОНАРА
Телевизија и уопште медији су моћно средство, како у позитивном, тако и у негативном смислу. Цар Теодосије забранио је Римска позоришта јер су била незнабожачка, и нису била у служби културе. И данас се показују елементи тога, нарочито на Телевизији. Телевизија је ушла у сваки дом, њоме почиње и завршава се дан, и може бити веома значајна у ширењу културе и хришћанске културе. Имамо појединих емисија неких ТВ - кућа које имају такав програм, и тај је утицај велики, и ми смо им за то захвални. Можда је то и савременији вид данашњег мисионарења, иако је лични контакт са свештеником незаменљив. Телевизија нам је драгоцена помоћ.
Разговор водила Љиљана Ђаковић
Често у данашњем времену чујемо да се говори о цркви и идентитету цркве али насупрот томе када би многима поставили питање "Шта је то црква". ? Какав је њен идентитет? И које су њене јединствене особине? Сасвим је сигурно да ћемо добити многобројне и разноврсне одговоре. По мишљењима многих црква се поистовећује са организованом историјском заједницом у односу на многе друге.
На западу је проблем не разликовање између еклисиологије (науке о цркви) и социологије, сводећи и једно и друго само на основу решавања проблема социјалне природе као и материјалне.
А у земљама протестантизма секуларизација је без мало одбацила елементе црквене организације и данас се не разликује од политичке структуре друштва.
Када поставимо питање православном хришћанину одакле ми црпимо идентитет цркве, шта је она и које су њене особине покушаћемо да објаснимо и помогнемо јасније разумевање користећи се аргументима из самог Светог писма као и користећи свете Оце са једне стране а са друге је искуствена свест нашег православног народа.
а). Кренимо најпре од Светог писма и светог апостола Павла у I посланици Корићанима у којој он по први пут употребљава реч црква када каже "Када се сабирате у Цркву" а те речи објашњава и подразумева "Када се сабирате да принесете Свету Евхаристију" . Ту на самом почетку видимо везу у схватању тога што назива црква и оног што назива "сабирање да би се извршила света Евхаристија". Тако на самом разумевању овог поређења прво значење цркве јееге Света Евхаристија - Света Литургија.
б). Многи Свети Оци цркве : Свети Игњат Богоносац. Свети Иринеј Лионски, Свети Максим Исповедник, говоре исто што и Свети Апостол Павле правећи паралелу између цркве и Свете Евхаристије, тј. Сабрања народа. Свети Никола Кавасила IV век, каже да ако неко жели видети цркву неће видети ништа друго до тело Господње и говори да се црква пројављује у Светим Тајнама. Он тада не мисли на 7 светих тајни него само на једну тј. Свету Евхаристију. Исто као што и ми u1076 данас кажемо "тајном над тајнама", тј. "животворним тајнама".
Морамо објасанити зашто је баш Света Евхаристија та која одређује цркву када имамо многе Свете Тајне, а објаснићемо тако што ћемо показати да само она има елементе будућег царства небеског, елементе Есхантона тј. Торжествујуће цркве.
Она нам открива речи символа вере који у свом члану каже: "у једну свету саборну и апостолску цркву" и објашњава основни догмат Свете Тројице - Богоплоћења - Искупљења и Васкрсења као и Вазнесења. И даје свој христо-лошки акценат који објашњава самога Христа пре Вазнесења али посебно на Есхатолошког Христа у Светој Тајни Евхаристије.
Први елеменат јесте баш оно сабрање свих народа на једном месту - данас Света Евхаристија.
Други елемент јесте сам Месија око кога се сабирамо то јест Епископ или свештеник данас на светој Литургији и трећи елемент јесте суд свету тј. Седење апостола на 12 престола и судити на 12. племена Израиљевих.
Поимајући ове елементе видимо да елементе царства небеског доживљавамо и оприсутњујемо на свакој Евхаристији желећи тиме да изразимо како назначење човека јединог словесно бића за живот вечни тако и истинитост речи Г. И. X. покајаном разбојнику разапетом на Крсту "Још сутра ћеш са мном бити у Рају".
То је објашњење цркве као живог организма заједнице Бога и људи у Светој Евхаристији и Свети апостол Јован нам преноси речи Христове о смислу Свете Евхаристије у шестој глави Светог Јеванђеља - Господ умножава хлебове, што је символ небеске хране која никад не нестаје.
У цркви као телу Христовом се то умножавање хлебова наставља до краја времена, а Христос је једини свештеник који освештава хлеб и вино.
Ја сам хлеб живота. Очеви ваши једоше манну у Пустињи и помреше. Ово је хлеб који силази са неба, да који од њега једе не умре. Ја сам хлеб живи који сиђе са неба: ако ко једе од овога хлеба живеће вавек, и хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу Ја дати за живот света... Који једе Тело Моје и пшје Моју Крв има живот вечни, и Ја ћу му га васкрснути у последњи дан. (Јн. 6,48-51,54)
Евхаристија је непосредно повезана са Васкрсењем. Управо зато Господ и даје Своје Тело и Своју Крв роду људском као храну у светлу свог блиског Васкрсења и као залог општег Васкрсења u1091 у Царству Небеском.
Господ предаје Себе за храну смртницима да би ми могли да постанемо бесмртни али само као чланови цркве Христове сабрани на Светој Евхаристији пијући и једући из чаше живота - Господа Исуса Христа.
Цркву као Свету Евхаристију показану на овај писани начин разумећемо и доживети само на њој самој учествовањем својим, искреним заједничарењем са Христом кроз Свете Тајне.
А у жељи на царство небеско и ради наслађивања душе у рајским насељима завршио бих речима (песме) вечерње стихире на Господи возвах на празник Христовог Вазнесења.
Не остављајући Очева недра
преслатки Исусе,
а са земнима као човек поживевши,
данас си се, са Горе Маслинске,
на небо у слави вазнео,
и палу природу нашу милостиво подигао,
да би је с десне стране Оца поставио
Бестелеспе Силе Небеске
Због тога се удивљавају
и у страху и трепету
човекољубље Твоје величају.
С њима, и ми на земљи
Твој силазак к нама
и Твоје од нас Вазнесење славимо,
и молимо се говорећи:
"Господе који испуњаваш ученике своје
и Мајку која Те је родила,
радошћу бескрајном твога Вазнесења,
њиховим молитвама удостоји нас
радости својих изабраних,
велике ради милости Твоје!
Амин.
Ђорђе Милојковић, ђакон
Питања и проблеми који се последњих десет и више година јављају, а тичу се честог (редовног) причешћивања, повезаности приче- шћа и поста, причешћа и пок.ајања (исповести) представљају, како каже о. Александар Шмеман, знак не слабости него буђења и обнове. Многи мисле да овакво стање води кризи, и можда су у праву, ако кризу схватамо у њеном изворном смислу као суд над нама самима, над нашом успаваном савешћу.
У својој књизи Евхаристија, Шмеман је покушао да Литургију представи онако како је она била схватана у светопредањском животу Цркве, а то је као акт заједнице, сабора верних на једном месту и ра.ди једног истог посла - једења са Трпезе Господње. Шмеман, као и његови претходиици, велики богослови двадесетог века (Флоровски, Јустин Поповић и др.), који су тежили враћању Светим Оцима и светопредањском животу Цркве, трудили су се да Литургију врате у центар хришћанског живота. Под утицајем различитих историјских околности и уплива Западног (рационалистичког и схоластичког, академског) богословља, Литургија је деградирана и сведена у ред седам Светих Тајни Цркве које су дате човеку као индивидуи ради задовољавања његових религијских потреба (данас имамо ситуацију да су свештенорадње у Цркви одвојене и физички и суштински од Свете Литургије- крштење, венчање; једино јв тајна свештенства остала везана за Свету Литургију и не може се мимо ње обавити). Тиме је она изгубила свој саборни карактер и централно место у животу Цркве, а то је управо проблом савременог Хришћанства - губитак осећаја саборности.
* * *
Литургијска обнова у нас, наметнула је једно питање - питање односа Литургије и поста, тј. да ли је то услов за Причешће. Управо је то и тема нашег данашњег сабрања. Да бисмо дошли до правог одговора, потребно је да сагледамо прави смисао и циљ поста, а то је могуће једино ако пост посматрамо у светлу саборног, светопредањског живота Цркве.
* * *
Пост као дисциплина није новина у Хришћанству. Он је наслеђен из јудејске традиције, а у Хришћанству он добија дубљи (охристовљени) смисао, као што је и све у Христу постало нова твар.
Почетак поста налазимо још у Старом завету, у Рају, где Бог првоствореним људима, Адаму и Еви, даје заповест о неједењу са дрвета познања добра и зла. Рајски врт, пун сваке красоте и изобиља, дат је човеку да се брине о њему, да га чува и обрађује, хранећи се сваким плодом. Христо Јанарис каже да рад, у овој првој фази човековог живљења, није "ропство" потреби физичког преживљавања (јер је човек већ добио врт пун сваке хране), него органски наставак стваралачке делатности Божије која га карактерише као икону Божију, одн. као личност. Бринући се о творевини, Адам је требао себе и даровану му природу да узнесе Творцу (овде се сусрећeмо са анафором), тј. да дође до обожења као крајњег циља свога постојања и постојања природе (творевине). Човеку је на располагању била свака храна као дар Божији, а он је морао да једе како би одржавао телесни живот, јер је био несавршен. Стварајући га, Бог му није дао вечни живот, већ је он, као икона Божија, имао задатак да достигне "подобије" тј. да стигне до вечнога живота. Узимањем хране, човек је одржавао живот, и кроз храну, он није имао само активан однос и заједницу са природом, нeго и активан однос и заједницу са живим Богом. Бог је тај који човеку дарује храну, и отуда узимање хране за Адама представља остварење односа са Творцем. Иако му је храна била потребна како би живeо, она није била животодавна само по сeби, већ, само и једино, кроз однос и заједницу са живим Богом. Другим речима, храна није била сама себи циљ, него остварење односа са Богом као дародавцем.
Ту, у рајском врту, који је био пун сваког обиља, Бог поставља једно дрво - дрво познања добра и зла, и заповеда човеку да са њега не окуша, " јер у који дан окусиш од њега, умрећеш". (Пост. 2,17) Ова заповест није имала јуридички карактер. Она није била некаква забрана која спутава човeка, његову богомдану слободу, јер Бог није биће којe спутава и ограничава. већ Онај који нас отвара и оспособљава да кроз слободан однос са Њим остваримо комуникацију. Напротив, ова заповест је имала педагошки, или како Оци Цркве још кажу, мистагошки (тајноводствени) карактер. Кроз поштовање ове заповести, човек је вежбао своју слободу и одвикавао да се, као створено биће, веже за материју (пропадљивост). Требао је кроз ову заповест да се ослободи своје биолошке ипостаси (која му каже човек си и само човек) и дође до вечнобитија, како каже Свети Максим Исповедник, тј. до вечне заједнице са Светом Тројицом. Одавде видимо да га Бог није створио савршеним и завршеним, него му је дао да кроз двиг подстигне обожење. Свети Максим каже да је ово дрво, одн. Заповест, усмеравала Адамову вољу, да не сувише рано и не сам собом већ са Богом, у Богу и кроз Бога учествује у стварању и вечном животу.
Ово дрво, како нас уче свети Оци као једини аутентични носиоци Светог Предања Цркве, није било некакво специјално дрво у односу на остало растиње рајског врта, него, кажу, да је то обично дрво које је Бог, кроз заповест о неједењу поставио човеку као задатак да човек, кроз подвиг и труд има стални подсетник пред собом да смисао и циљ његовог подстојања није у творевини којом се храни, него у вечној заједници са Живим и Истинитим Богом. Тако је ова заповест била та која ослобађа, јер касније када је човек пао, преструпивши запо вест, он се ограничавао и свео на своју пропад- љиву природу, на биолошки ипостас, који га затвара за нормалан однос са Богом и везује за материју. Ту је човек злоупотребио своју слободу, и падом нарушио заједницу, тај однос са Богом. Човек постаје острашћено биће, чије снаге и енергије, које су му од Бога дате ради задобијања вечног живота, овладавају њим и везују га за творевину представљајући му твар као једини извор постојања. Нарушавањем поста, Адам улази у зачарани круг смрти, која је до тада била само потенцијална могућност.
Из овога видимо да пост припада самој природи човековој, тј. пост је нормално и једино прихватљиво стање и окружење човеково. Речено богослужбеним језиком човек је великопосно биће. И управо нам се то осликава и приказује кроз богослужење Свете Четрдесетнице. Ту нам је приказана цела суштина и значај поста, тако да се Посни Триод, слободно може назвати уџбеником великопосног живота. У њему је кроз стихире настале из живота Цркве, на прави начин описан пост. Он нас позива на пост, усмеравајући нас на прави пут. Тамо се каже: "Браћо , док телесно постимо хајде да постимо и духовно!" Цео тај богослужбени ток Великог поста није ништа друго, него ли непрестано усмеравање наше пале природе на прави и истински пут. Увод је канон светог Андрије Критског који је прожет покајничким тоном и позивом да још није касно да своју упрљану, од греха, природу очистимо и обучено у свадбено рухо. кроз богослужење Свете Четрдесетнице. Ту нам је приказана цела суштина и значај поста, тако да се Посни Триод, слободно може назвати уџбеником великопосног живота. У њему је кроз стихире настале из живота Цркве, на прави начин описан пост. Он нас позива на пост, усмеравајући нас на прави пут. Тамо се каже: "Браћо , док телесно постимо хајде да постимо и духовно!" Цео тај богослужбени ток Великог поста није ништа друго, него ли непрестано усмеравање наше пале природе на прави и истински пут. Увод је канон светог Андрије Критског који је прожет покајничким тоном и позивом да још није касно да своју упрљану, од греха, природу очистимо и обучено у свадбено рухо.
У хришћанству, у Цркви, пост заузима посебно место и посебну улогу. И сам Богочовек Христос је постио четрдесет дана по крштењу. Видимо из Јевађеља да је у току Свог поста и Он био изложен борби коју је водио против Сатане, који је покушао да на исти начин на који је преварио Адама, превари и Христа. Но Адам несавршен одн. како кажу Оци Цркве, незрео, попушта пред лажима ђавола и пропада.
И ученици Христови су по угледу на самог спаситеља, држали и поштовали пост, само што он није имао јуридички и спољни карактер, какав је био код Јевреја (видимо да Христос критикује фарасеје и књижевнике због лицемерја, па кад када даје поуку како да се пости, каже: "А кад постите, не будите жалосни као лицемери; јер они начине бледа лица своја да их виде људи где посте." (Мт. 9,16).
наставиће се,
ђакон Александар Величковић
Велики пост је најважнији и најраније успостављени од свих вишедневних постова.Он нас подсећа на четрдесетодневни пост Спаситеља у пустињи и припрема нас за Стасну седмицу и најзад нас уводи у радост Празника над празницима - Светог Христовог Васкрсења.
Свети Велики пост је време молитве и покајања, када сваки од нас мора измолити од Господа опроштај за своје грехе и достојно се причестити Св. Христовим тајнама, сагласно Христовој заповести (Јов. 6; 53 -56).
Још у Старом завету Господ је заповедио синовима Израиљевим да сваке године дају десетак (тј. десети део) од свега што би стекли и док су тако чинили били су благословени у свим својим делима.
Знајући то, свети Апостоли су установили да се десети део године, тј. време Великог поста (света четрдесетница) посвети Богу, да бисмо и ми били благословени у свим делима својим, чистећи себе од грехова учињених у току целе године.
Тако је Велик и п ост - света четрдесетница - Богом одређена десетина сваке године, коју ми, одричући се за то време животних забава и весеља, посвећујемо првенствено служењу Богу -- спасењу своје душе.
Велики пост има три припремне седмице.
Прва припремна недеља пред Велики пост зове се: Недеља по митару и фарасеју. На литургији те недеље чита се из Еванђеља прича о митару и фарисеју, с циљем да се покаже, да се само смерном молитвом и кротошћу, као митар, - а не набрајањем сопствених врлина, као што је чинио фарисеј, - може заслужити Божје милосрђе. Од ове недеље до пете недеље Великог поста на свеноћном бденију, после читања Еванђеља поје се покајна молитва: "Отвори ми двери покајања..."
Друга припремна недеља пред Велики пост зове се: Недеља о блудном сину. У узбудљивој причи о блудном сину коју слушамо у Еванђељу на литургији, св. Црква нас учи да се уздамо у милосрђе Божије, ако се искрено покајемо за своје грехе. У ову недељу, а исто и две следеће недеље за њом, на свеноћном бденију се поје после полијелеја: "На рекама вавилонским, само смо седели и плакали, када смо се сећали Сиона..." Овај 136. псалм описује страдање Јевреја у вавилонском ропству и њихову тугу за отаџбином. Речи овога псалма побуђују у нама мисли о нашем духовном ропству, ропству греховима и о томе да смо дужни да стремимо својој духовној отаџбини, царству небеском.
Трећа припремна недеља пред Велики пост зове се: " Месопусна", пошто се после ње не једе месо. Она се зове и недеља о страшном суду и о последњем давању плате, којим Црква жели да побуди грешнике на покајање.
Сутрадан већ почиње сирна седмица. У песмама сирне седмице спомиње се греховни пад Адама и Еве, који је произашао из неуздржљивости, и садрже хваљење поста с његовим спасоносним плодовима. Тада увелико већ почиње пост, јер је у току седмице дозвољено да се једе само сир, млеко, масло и јаја. Сама недеља пред Велики пост назива се сиропусна јер се њоме завршава једење сира, масла и јаја. На литургији се чита еванђеље (Мат. 6; 14 - 21) о праштању увреда ближњима без кога не можемо добити опроштење греха од Оца небескога. Сагласно овом читању еванђеља. хришћани имају по лепом обичају да траже тога дана опроштај греха један од другога, и да предузму све мере ради измирења с онима с којима су у завади. Ради тога се ова недеља назива и "опроштјана недеља", после које и наступа Велики пост (С в .четрдесетница).
Великопосно богослужење нарочито се одликује продужавањем служби и већом свечаношћу, наиме: мање је појања, више је читања псалама и молитава, које побуђују душу на покајање. На сваком богуслужењу се чита покајна молитва Св. Јефрема Сирина с мстанија- ма: "Господеи господару живота мога..."
У јутро се свршава јутрење, часови с неким уметнутим деловима и вечерње.
Средом и петком обавља се литургија преосвећених дарова.
У суботе за врсме Великог поста је литургија Св. Јована Златоустога а првих пет недеља - литургија Св. Василија Великог која се служи и на Велики четвртак и на Велику суботу Страсне седмице.
За време Великог поста свака недеља је посвећена успомени на било који догађај или лице који побуђују грешну душу на покајање и наду на Божије милосрђе.
НЕДЕЉЕ ВЕЛИКОГА ПОСТА
Прва седмииа Великога поста одликује се нарочитом строгошћу а заједно с њом и богослужење нарочитим продужењима. Прва четири дана (понедељак. уторак, среда и четвртак) на великом повечерју се чита канон Св. Андреја Критског с припевима: "Смилуј ми се, Боже, смилуј ми се".
У петак прве седмице Великога поста на литургији после заамвоне молитве освећује се "кољиво" , тј. скувана пшеница с медом, у спомен св. Великомученика Теодора Тирона, који је указао хришћанима благотворну помоћ у чувању поста. Византијски император Јулијан Отпадник наредио је 362. године да се у Антиохији тајно попрскају крвљу животиње које се приносе идолима на жртву све животне намирнице. Али св. Великомученик Теодор Тирон (спаљен 306. године, због исповедања Христове вере), јавио се у сну антиохијском епископу Евдоксију, открио му тајно наређење Јулијаново и наредио да хришћани ништа не купују на тржишту, већ да се хране кољивом.
У прву недељу Великога поста прославља се тзв. "велико славље православља" установљено за време царице Теодоре 842. године у спомен установљења поштовања светих икона. У руској цркви на крају литургије свештеници служе молебан пред иконом Спаситеља и Мајке Божје, молећи се Господу за утврђивање у вери православних хришћана и обраћење на пут истине свих који су отпали од Цркве. Ђакон затим гласно чита Символ вере и објављује све који су се оделили од Цркве, и који су изврнули истине православне вере. Затим позива да се отпева "вјечнаја памјат" свим умрлим заштитницима православне вере, а "многаја љета" - живима.
У другу недељу Великога поста прославља се успомена на св. Григорија Паламу који је живео у XIV веку. Сагласно православној вери он је учио да за подвиг поста и молитве Господ озарава верујуће својом благодатном светлошћу, којом је сијао Господ на Тавору. Због тога што је св. Григорије открио учење о сили поста и молитве, установљено је да се прославља успомена на њега у другу недељу Великога поста.
У трећу недељу Великога поста за време бденија износи се после великог славословља. Свети Крст и поставља се да му се верни поклоне. Приликом поклоњења Крсту поје се: Крсту Твоме клањамо се, Господе, и славимо свето васкрсење Твоје. Ова песма се поје и на литургији уместо трисветога (Свети Боже...). Црква износи Крст у половини Четрдесетнице ради тога да би подсећањем на страдања и смрт Господњу одушевила и учврстила оне који посте да подвиг поста продуже. Свети Крст остаје изложен ради поклоњења у току седмице до петка, када се, после часова, пре литургије уноси у олтар. Због тога се трећа недеља и четврта седмица Великога поста називају "Крстопоклоне".
У четврту недељу се слави св. Јован Лествичник који је саставио спис у коме је указао на лествицу или поредак добрих дела која нас приводе Престолу Божијем. Среда пете седмице посвећена је успомени на св. Марију Египћанку. Живот св. Марије Египћанке, раније велике грешницс требало би да служи свима као пример истинскога покајања и да све убеди у неизрециво милосрђе Божије. Тога дана на 1. бденију чита се житије св. Марије Египћанке и пева канон св. Андреја Критског, онај исти који се чита и прва четири дана Великога поста. У петак пете недеље увече служи се 2. бденије "Похвала Прееветој Богородици" и чита величанствени акатист Богородици. Ова је служба установљена у Византији из благодарности Богородици, што је више пута избавила Цариград од непријатеља. Код нас се обавља акатист "Похвала Богородици" ради утврђења верних у уздању на Небеску Заступницу, која избављајући од видљивих непријатеља, тим је више готова да нам помогне у борби с невидљивим непријатељима.
У пету недељу Великога поста врши се поново спомен на преподобну Марију Египћанку. У лицу преподобне Марије Египћанке Црква пружа образац u1080 истинскога покајања и, ради ободрења оних који се труде духовно, показује грешницима који се кају, на њој пример неизрецивог милосрђа Божијег.
Шеста седмица је посвећена припремању оних који посте за достојан дочек Господа с гранчицама доброчинства и подсећању на Христова страдања.
У суботу шесте недеље на јутрењу и литургији спомиње се васкрсење Лазарево. Ова субота се назива Лазарева субота. На јутрењу тога дана поју се васкрсни "тропари по Непорочнима": "Благословен си, Господе научи ме наредбама Твојим", а на литургији место "Свети Боже" поје се "Сви који сте се крстили у Христу, у Христу сте се обукли. Алилуја".
Шесша недеља Великога поста је један од дванаест великих празника када се слави свечани улазак Господњи у Јерусалим ради добровољнога страдања. Иначе се овај празник назива Недеља врбе и Цветоносна недеља. На бденију после читања Еванђеља не чита се "Васкрсење Христово..." већ се чита псалм 50. и освећују се кропљењем са водом гранчице врбе или других растиња. Освећене гранчице раздају се вернима који с упаљеним свећама и с гранчицама у руци стоје до краја богослужења, представљајући победу живота над смрћу (васкрсење).
На вечерњу Цветне недеље почиње отпуст речима: "Идући на драговољно страдње ради нашег спасења, Христос истинити Бог наш..."итд.
Православни мисионар, бр. 2/1964. Год.
Символ вере значи обазац наше вере, правило наше вере, у коме су, у 12 чланова изложене основне истине наше вере. У почетку је било више различитих символа, тј. вероисповедања која су примењивана у вези са крштењем. Онај који је желео да се крсти, морао је пре крштења да се исповеди како верује. Та најранија исповедања вере, била су кратка и једноставна. То је било исповедање вере у Христа Господа, Сина Божјег и Спаситеља света. Том чврстом вером први чланови Цркве су се крстили у Христа, умирући и васкрсавајући с Њим у Нови Живот Царства Божијег у име Оца и Сина и Светога Духа. Иако су у почетку постојали разни символи вере, но сви заједно су исповедали исту веру, мада уз употребу различитих облика и израза.
Данашњи Символ вере, онште познат и опште прихваћен, јединствен и обавезан за целу Цркву, формулисан је у 4. веку на прва два Васељенска Сабора. 325. године у Никеји и 381. године у Цариграду, те се и зове Никеоцариградски Символ вере. На првом Васељенском Сабору, свети оци (учесници Сабора), руковођени Духом Светим, формулисали су првих седам чланова Символа вере, разрешивши све дилеме и расправе о природи Сина Божјег и осудивши гнусну аријеву јерес (аријанство). После расправе о Сину Божјем настао је спор и о Духу светоме, те јс тим поводом одржан други Васељенски Сабор, на коме је осуђена још једна јерес (духоборство), а никејском Символу придодато још пет чланова (дефиниција).
Дакле од Другог Васељенског Сабора имамо потпуни Символ вере, који је безусловно усвојила цела Црква и од тог времена он се употребљава као јавно и званично прихватање и признавање, тј. исповедање вере од стране лица (или његовог кума) на крштењу И она неправославна лица, која желе да приступе Православљу, такође исповедају Символ наше вере. А сви заједно, и свештенство и народ, на свакој светој Литургији исповедамо своју веру јасно и гласно и то у првом лицу једнине - "ја верујем", као што изговарамо и молитву пред свето Причешће. Све друге u1087 песме и молитве на Литургији су у множини и почињу са "ми". То је због тога што је вера прво лична, па тек онда ствар групе и верујуће заједнице.
У Символу вере изложене су следеће верске истине: 1. о Богу Оцу, 2. о Сину Божјем, Господу нашем Исусу Христу, 3. о Његовом оваплоћењу, 4. страдању и смрти, 5. васкрсењу, 6. вазнесењу на небо, 7. о Његовом другом доласку на земљу, страшном суду и вечном царству Његовом, 8. о Светом Духу, 9. о Цркви Христовој 10. о крштењу, 11. о васкрсењу мртвих и 12. о вечном животу.
Сваки православни хришћанин треба свакодневно да исповеда своју Православну веру и то не само на речима, него и на делу - суштински. То значи, исповедати све што та вера укључује и све што је непосредно из ње произашло и на њој изграђено у историји наше Православне Цркве, кроз векове, до дана данашњег.
Символ наше вере гласи:
1. Верујем у једнога Бога Оиа, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
2. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег , Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног а не створеног, једносушног Оцу, кроз кога је све постало.
3. Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа светога и Марије Дјеве, и постао човек.
4. И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, страдао и био погребен.
5. И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму.
6. И Који се вазнео на небеса а седи са десне стране Оца.
7. О који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
8. И у Духа Светога, Господа Живо- творног, Који од Оца исходи, који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је Говорио кроз пророке.
9. У једну свету, саборну и апостолску Цркву.
10. Исповедам једно крштење за опроштење грехова.
11. Чекам васкрсење мртвих.
12. И живот будућег века. Амин!
Протојереј Драги Вешковац
Псалм 84
Начелнику пјевачком. Уз Гетску справу.
Синова Корејевих. Псалм.
Како су мили станови твоји, Господе над силама!
2. Гине душа моја желећи у дворе господње; срце моје и тјело моје отима се к Богу живоме.
3. И птица находи кућу, и ластавица гнијездо себи гдје леже птиће своје код олтара твојих Господе над силама, царе моћи и Боже мој!
4. "Благо онима који живе у дому твом! Они те хвале без престанка.
5. Благо онима којима је сила у теби, и којима су у срцу путови твоји.
6. Идући долином плачевном, претварају је у изворе. и дажд је одјева благословима.
7. Иду збор за збором, јављају се пред Богом на Сиону.
8. Господе, Боже над силама! Услиши молитву моју, Боже Јаковљев!
9. Боже, браничу наш! Сагни се и види лице помазаника својега!
10. Јер је боље један дан у дворима твојим од хиљаде. Волим бити на прагу дома Божијега него живети у шаторима безбожничким.
11. Јер је Господ Бог (сунце и штит, Господ даје благодат и славу, онима који ходе у Безазлености не украћује ни једнога добра.
12. Господе над силама! Благо човјску, који се у те узда!
Ој, човече праведниче,
Један Божји угодниче
Ако мислиш Божји бити,
Чини добро за живота.
У добру се не поноси,
А у злу се не поништи,
Јер, човече праведниче,
Кад човека самрт нађе,
Ништа собом не понесе
Већ скрштене бјеле руке
И праведна дјела своја.
Народна песма
ПЕСМЕ БОГУ
С које се обале укрцах, о Силни,
У то јутро као у почетак спева?
И шта доприноси твојој величини
Тај мој атом бачен у сјај једног днева?
Чим ће да оснажи хор којим те славе
Мој слаби глас сумње; и чим да појача
Сјај сунаца што те непрекидно плаве,
Жижак оног који у тмини корача?
Господе који ме посеја и зали,
Зашто бејах нужан у свету и пуку?
Прођох пут и видех све сем тебе. Али
Кад год мој брод нагне, нађем твоју руку.
Ти који ни почему ниси нама сличан,
Ни својим образом, ни мишљу, ни делом,
Који у покрету стојиш непомичан
И страшан и мрачан под сунчаним велом!
Дао си ми очи да ти видим дело,
И слух сав твог гласа да напојен буде;
Но да целог века одричем те смело,
Примих дух мудраца, детета и луде.
И да никад страшни не видим ти престо,
Ти ми даде сумње мутно око ово;
Но да вечно питам за твој траг и место,
Усади ми бедно срце човеково.
Када те не нађох у сумрачном долу,
Тражих те на брегу; и не налазећи
Твој узрок и разлог у људскоме болу,
Тражих твоје благо присуство у срећи.
Јеси ли у страшној катастрофи звезда,
Или хармонија светлости? О боже,
Зар си сав у добру, у миру свих гнезда,
Док негде злочинац оштри своје ноже?
Знам из твоје вене да теку сва мора,
Знам од твога даха да пролиста шума -
А оста недозван на вапај свог створа:
Срећа нашег срца и коб нашег ума.
Јован Дучић
ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ
ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА ПЕЋСКА
ПОРЕКЛО И ПУТ
По предању и према запису на самој Икони, ову икону је насликао св. Апостол Лука у Гетсиманском врту 50. године наше ере на дасци стола на којој су обедовали Господ и Мајка Божија. У IV веку је пренешена у Цариград, затим у IX веку прилоком крштења Русије у Херсон код св. Кнeза Владимира. а потом опет враћена у Јерусалим. Прилоком поклоничког путовања св. Саве у Свету Земљу, Јерусалимски патријарх Атанасије је на дар Св. Сави предао многе светиње и мошти, међу њима и пет икона које је насликао св. апостол Лука: Тројеручицу, Млекопитатељницу, Хиландарску (Одигатрију) , Чајничку и Пећску. Тако је она донешена прво у Жичу а недуго затим у Пећ, где стоји до данашњег дана на радост и утеху православнима. У време српске средњовековне државе обилазила је скоро све крајеве земаља српских (што пише у њеном акатисту у икосу 6), а у новије време боравила је у Београду у Покровекој цркви три месеца, о чему постоји натпис на зиду. Ту се данас налази њена копија. а и чита се њен акатист сваке недеље (петком). У 18. веку је услед велике старости обновљен њен образ по оригиналним цртама св. Луке. Из 18. или 19. века потиче и сребро - златни оков и круне на икони, рад пећких занатлија - филиграна.
Од најстаријих времена икона Мајке Божије ужива велико поштовање и љубав међу Србима у Пећи, Метохији и Старој Србији. О томе сведоче и многи обичаји који су очувани до данас. Икону красе многобројни дарови захвалног народа, и то: дарови излечених од тешких и неизлечивих болести, дарови бездетних родитеља које је Пресвста обрадовала потомством, дарови утамничених који су се избавили љутог турско-арбанашког ропства, дарови оних који су Богу и Богородици захвални за све. Дешавало се и да Богородица одбаци приложени накит или дар, ако је дат из неискрене побуде или нечаене намсре.
ЈЕРИСАЛИМСКА СОБА
До 1946. године је био задржан обичај да се на Недељу Православља (I недеља васкршњег поста) икона износи из манастира (Пећке Патријаршије) и обилази домове свих правосла- вних у граду Пећи, и у њима би боравила све до Цвети, када се враћала назад у манастир. Приликом уласка у православни дом свештеник је освећивао васкршњу водицу и читао молитве за здравље укућана, а народ је икону даривао дукатима, златом, везеним стварима и др. Увече ("у акшам") Икона је "коначила" у пространијим кућама, и то у тзв. Јерусалимској соби где је вршено свеноћно бденије. Свака кућа у Пећи имала је Јерусалимску собу тј. кућну капелу (собу) у којој су биле иконе донете из Јерусалима и где су се домаћин и укућани Богу молили. Тада је народ из околних сокака и махала долазио у кућу где је било бденије, носећи са собом своја кандила. Тако је цела кућа били освстљена благим пламичцима из кандила која су служила пред Богородичином иконом целе ноћи. Домаћин је спремао и доручак за све који су те ноћи бденисали у његовој кући. Такође би целе ноћи стојао поред Иконе, као и остали укућани. Дешавало се да приликом поплаве или уочи неке несреће Икона "бега" на кров Патријаршије, или ако би свештеник улазио у кућу каквог грешног човека, онда би се сав презнојио и не би могао да пређе праг куће (један случај је описан у 9 икосу).
Један богати пећки трговац (чији су потомци до 1999. године живели у Пећи) је испративши поклонике, закључао кућу и оставио Икону саму. Ујутру кад је устао видео је да Иконе нема иако је кућа била закључана. Пошто је нису нашли у кући, напослетку изађоше у двориште и нађоше је у грму шимшира где лежи. Од тада се више нико пије усудио да Икону остави саму.
ЧУДОТВОРЕЊА
У доба Турака често су избијале болештине. Тако је у 19. вреку завладала колера и умирало се и међу Србима и међу Турцима. Онда народ одлучи да у литији пренесе икону кроз Пећ. Тако и учинише, и када су из манастира стигли до центра града где се налази митропо- литска црква, патријаршијски архимандрит угледа светог архангела Михаила како крвави мач враћа у корице. Онда им (архимандрит) и објави речима да помора више неће бити, што се показа тачним јер помор међу Србима преста а међу Турцима се настави. Од тада верници посте пред Покров у знак захвалности Пресветој Богородици за избављење.
Приликом турско-турског грађанског рата 1825. године. Пећ су напали низами (војници) босанског везира и пљачкајући палили многе куће и дућане. Пошто је био Велики Четвртак већи део Срба је био у Патријаршији где је по обичају остајао све до Васкрса. Дошао је и Васкрс, људи су се причестили али су стрепели од изласка из манастира . јер су знали да је војска одмах поред улаза у светињу. Сви су искрено завапили за помоћ Богородици и помоћ је брзо стигла. Наиме, одједном је усред дана пала тешка тама да се ништа није видело. Видећи то, босански паша рече војсци: "Види да је Бог с каурима! Ако неком Влаху захвали длака са главе, томе ће војнику фалит глава!" Убрзо се тама подиже а и Срби и Босанци здраво одоше својим домовима.
Кад је проношена Икона кроз Пећ један Арбанас поче да вређа окупљене Србе и да хули на Икону. Истог тренутка дуну јак ветар и обори велику тополу која на месту усмрти хулитеља не повредивши никог од осталих.
За време Аустро-Угарске окупације Пећи (1916-1918), војни заповедник града је затворио Патријаршију и није дозвољавао да се служи Света Литургија. Међутим и стражари су увече гледали како је цела црква обасјана и како се чује прелепо појање из ње. Када су стражари ушли унутра никога није било и био је мркли мрак. То се поновило неколико дана заредом. Онда једне вечери усни једна побожна старица из Пећи Пресвету Богородицу која јој рече да не тугује што је црква затворена јер ће већ сутра увече доћи да је отворе. Тако је и било, већ сутрадан кључ је враћен монасима и поново је могло да се служи у цркви.
У време турске окупације Срби су често хапшени и убијани. Тако је приликом хапшења велики број жена и сродника притицао Пресветој Богородици да их ослободи. Тако је и бивало: они за које су се молили убрзо су пуштани на слободу, док су они за које се нису молили нажалост мученички скончавали у казаматима.
Једне недеље 1939. године, приликом повратка са Литургије верници су угледали Лик Мајке Божије Пећке на прозорима пећке гимназије. Знајући од раније да је то неки предзнак са зебњом су отишли кућама. Убрзо, 1941. године дошао је II светски рат и велика страдања са њим.
Град Зајечар је у јесен 1944. године био поприште великих борби између Немаца и црвеноармејаца. Авиони и једних и других су засипали град товарима смрти. Народ је ћутао у склоништима и ни главу није смео да промоли напоље. У кући једног богомољца (који је и данас жив) склонило се било доста људи. И док су сви ћутали и стрепели он се окренуо и видео на зиду Лик Богомајке која се благо смешила. Он је одмах пао на колена и почео да плаче, а у духу је осетио да ће све добро бити и заиста тако је и било: бомбе су пролетале кроз куће а нису експлодирале, или су падале у усамљене пољане тако да жртава више није било. Касније је тај човек у Икони Богородице Пећке препознао лик који му се указао у његовој кући.
Један брачни пар из Пећи није имао потомство 17 година. После дугих и сузних молитава пред Иконом, Господ им је подарио здравог и живахног синчића (1996).
Млади брачни пар из Пећи није имао деце 4 године. Жена је имала неку цисту која је спречавала да остане трудна. Њена заова је једне ноћи уснила како стоје пред Иконом Мајке Божије, и онда каже својој снахи да клекну и да се моле Мајци Божијој, што и учинише. После овог сна, супружници су отишли и поклонили се пред Иконом, и ускоро су добили сина, а недуго после његајош једног(2001).
Према причању пећких монахиња једном су у манастир дошле мајка и ћерка циганке. Ћерка је имала десетак година и била је нема. Мајка јс испричала да је сањала Пећку Патријаршију и у њој Икону Мајке Божије. Када су ушле да целивају Икону, старија циганка је препознала Мајку Божију из сна. Остале су саме неко време молећи се, док су монахиње биле напољу. После неког времена обе су изашле а ћерка је говорила. Тада сви радосно прославише Господа и Његову Мајку што и данас дају исцељење онима који искрено траже и верују.
Једном приликом група од 10-ак цигана дође у манастир молећи монахиње да се помоле за маленог синчића једнога од њих који је био озбиљно болестан. Његов отац се u1079 заветовао да ће ако оздрави донети петла једној монахињи која је била дежурна у цркви. Пошто су прочитали молебан цигани се упутише кућама. После два дана дође једна монахиња код оне друге која је била дежурна у цркви, носећи у рукама крупног петла. Тада јој и исприча да је долазио отац оног детета и да је рекао да му је син одмах оздравио, а он је дошао да се захвали Богомајци а и да испуни обећање.
Седамдесетих година XX века, дошле су четири шиптарке водећи са собом везану ђавоиману девојку. Она се трзала, вриштала, борећи се да не уђе у цркву. Кад су је некако увели у цркву и довели пред Икону, стари архимандрит Дионисије упита њене рођаке да ли верују да ће се излечити. Оне одговорише да кад не би веровале у то неби ни долазиле. Онда архимандрит прочита молитву и девојка се умири и заспа. После два дана дођоше рођаке и рекоше сестрама: "Дошле смо да се захвалимо јер нам је рођака потпуно оздравила".
Један припадник КФОРА из Пољске, који је био у мировној мисији на Космету често је долазио у Патријаршију и молио се пред Богородичином иконом. Једном је док се молио као у некој магли чуо како га дозива његова ћерка. Осетио је неки страх у себи и завапио Богородици да му спасе ћерку. Када је сутрадан телефоном позвао жену у Пољској, она му је испричала да се јуче њихова ћеркица (од 4-5 година) играла у стану и да је стала на неке скеле које су биле на згради, а онда кренула да хода по танкој дасци. Тада је чула очев глас како је дозива и вратила се назад. Да је отишла још само неколико корака напред даска би пукла и дете би пало у амбис. Када је упитао супругу у колико је сати то било схватио је да је то било онда када је завапио пред Богородичином иконом. Одмах је дошао да се захвали Пресветој Богомајци и испричао монахињама за ово чудо. Отада долази још чешће у цркву.
Ово су само нека од чуда која су се дешавала и која се дешавају и дан-данас. Пошто је комунистичка власт забранила проношење Иконе кроз Пећ, од 1947. године Икона се прве и шесте недеље васкршњег поста износи у литију око Патријаршијских цркава, где се чита акатист и освећује водица. Митрополит београдски Михаило је 1892. одјавио службу и акатист Пресветој Богородици Пећкој. Превод овог акатиста на савремени српски језик урадио је авва Јустин Ћелијски. Празник Иконе је увек у први петак после Спасовдана, тј. пошто Спасовдан увек пада у четвртак, празник Богорадице Пећке је одмах сутрадан, тј. у петак. Старе жене су говориле u1076 да ће Богомајка сваку молбу брзо услишити, али да треба и ми да се захвалимо, да се не би показали неблагодарни.
Мреновић Никола
из села Витомирица - Пећ
сада живи у Крушевцу
СВЕТИ ЛЕКАРИ
6-та БОЖЈА ЗАПОВЕСТ "НЕ УБИЈ"
Шеста Божја заповест, грех убиства, узимање туђег живота. "-- Жртве убица биле су различитих живота и узраста и због различитих узрока убијене" (Кондак 3, Акатиста за мајке које су убиле своју децу у - утроби). Врхунац смртних грехова је ЧЕДОУБИСТВО, убиство детета, како се то савремено каже фетуса у утроби. ЧЕДОМОРСТВО! Многе жене се са тим својим грехом сретну тек у старости, када "дође ужас смрти, старости и Неумитног Суда Божјег", када схвате да су "УБИЦЕ - КРИВЕ БОЖАНСКОМ И ЉУДСКОМ СУДУ", да су прекршиле законе природе, Божији завет, да су немоћне и телом и душом. У Србији се годишње уради по неким проценама око 100.000-200.000 абортуса, у Русији пар милиона. Прича се о белој куги, о испаштању грехова. Зато је СПЦ издала "АКАТИСТ ПОКАЈАНИХ ЖЕНА КОЈЕ СУ УБИЛЕ ДЕЦУ У СВОЈОЈ УТРОБИ". На крају Акатиста стоји:
-Молити се за опроштај греха цео живот.
-Сваког понедељника читати цео акатист до краја живота.
-Свакоднево читати молитве на крају акатиста (прву и другу) са земним поклоном, до краја живота.
-Палити свећу за чедо (чеда) до краја живота.
-Давати милостињу за те душе.
МОЛИТВА 1.
О, Владико Господе Исусе Христе, Сине Божији! Из велике благости Твоје, ради нас људи и ради нашега спасења, обукао си се у тело, распет и погребен био, и Твојом Пречистом Крвљу избрисани су греси наши и обновљена је изопачена природа наша. Прими моје покајање због учињених грехова и услиши мољење моје: Сагреших, Господе, Небу и Теби, речју, делом, душом и телом и мислима ума мог. Заповести сам Твоје прекршила, не послушах заповест Твоју, прогневила сам доброту Твоју, Боже мој, но Твоје сам створење, не очајавам због спасења, већ безмерном Твом милосрђу смело прилазим и молим Ти се: Господе! У покајању ми дај скрушено срце и прими мене која ти Ти се молим, дај ми добру мисао, дај, ми сузе умиљења, дај ми по милости Твојој да поставим добар почетак. Помилуј ме, Боже, помилуј ме палу, и помени ме, грешну слушкињу Твоју у Царству Свом, да певам Твоје Свето Име, Оца и Сина и СВЕТОГА ДУХА, сада и увек и у векове векова. Амин.
МОЛИТВА 2.
О, Боже Премилосни. Исусе Христе, Искупитељу грешних, ради спасења човечјег рода Ти си оставио, Свемилостиви, преславна Небеса, и населио се у ову плачну и многогрешну долину. Ти си примио на Своја Божанствена рамена немоћи наше, и понео си и болести, наше! Ти, о, Страдалниче Свети, рањен си био због грехова наших, и зато Ти ми, Човекољупче, узносимо наше смирене молбе. Прими их, Преблаги Господе, и снисходи нашим немоћима, грехове наше не помени. и гневну намеру узвраћања због грехова наших не одврати од нас. Крвљу Твојом Свечасном обновивши палу природу нашу, обнови, Господе Исусе Христе, Спаситељу наш, и нас, иструлеле у греху, и утеши срца наша радошћу праштања. Вапајем и безимерним сузама кајања припадамо Твојим стопама и Твом Божанском милосрђу: Очисти нас све, Боже наш, Божанском благодаћу Твојом од свих неправди и безакоња живота нашег да у светињи Твога човекољубља усхвалимо Свесвето Име Твоје, са Оцем и Преблагим Живототво- рним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова, амин.
МОЛИТВА ПРЕЧИСГОЈ ВЛАДИЧИЦИ БОГОРОДИЦИ
Отвори нам двери милосрђа, Благословена Богородице, да не погинемо ми који се у тебе надамо, него да се Тобом избавимо од беде јер си Ти спасење рода хришћанскога.
Радуј се, Једина Пречиста Мати, Јединог Створитеља, Господа, Бога и Спаса нашег, Исуса Христа!
Буди ми Заштитница у дан Страшнога Суда, када станем пред престо Праведног Судије, да се избавим огњених мука Твојим молитвама, Једина Благословена (поклон и отпуст).
ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦЕ, СПАСИ НАС!
МОЛИТВА
ВЕРУЈУЋИХ МАЈКИ МИЛОСРДНОМ ГОСПОДУ ЗА НАМЕРНО УБИЈЕНУ ДЕЦУ У СВОЈОЈ УТРОБИ
Помени у Своме Царству, Човекољупче Господе, одбачена чеда Твојих слушкиња, која су у утроби православних мајки неочекивано умрла због случајних дејстава, или због тешког порођаја, или због неке непажње, или свесно убијених, не примивши Свето Крштење.
КРСТИ ИХ, ГОСПОДЕ, у мору милосрђа Твога, и спаси. неизмерном Твојом благодаћу, а мени грешној (име) која сам извршила убиство чеда у утроби својој, опрости, и не лиши Твога милосрђа. Амин.
Боже, милостив буди мени грешној! (земни поклон).
Господе, помилуј чеда моја , која су умрла у утроби мојој, због вере и суза мојих, ради милосрђа Твога, и не лиши их Твоје Божанске светлости. Амин.
За покајање жена које су убиле чеда у својој утроби чита се још и молитва Богороди- чиној Икони "ЗАСТУПНИЦА ГРЕШНИХ" (постоји и акатист посвећен овој Икони, а сама Икона слави се 20. марта ( 7.03. по старом календару) и 11. јуна ( 29. маја по старом календару), негде са називом ПОСРЕДНИЦА ГРЕШНИХ . По благослову руског владике Мелхиседека чита се и ова молитва сваког дана.
Молитве се читају још:
СВЕТОМ ЈОВАНУ КРСТИТЕЉУ.
СВЕТОМ СИМЕОНУ БОГОПРИМЦУ,
ЦАРЕВИЋУ АЛЕКСЕЈУ РОМАНОВУ,
названом АРХИСТРАТИГУ убијених чеда,
ЦАРИЦИ МУЧЕНИЦИ АЛЕКСАНДРИ
НОВОЈ ( Романов),
односно свим СВЕТИМ ЦАРСКИМ
МУЧЕНИЦИМА -
Свети Царски Мученици, Породица Романов страдала је 4/17. јула и тог дана се слави ова Царска породица (Царевне Олга, Татјана, Марија и Анастасија и Царевић Алексеј, са мајком Царицом Александром Новом, и преподобномученицама Јелисаветом и Варваром). "Помолићемо се за чеда наша лишена мајки, од мајки остављена, од мајки уморена" , каже се у молитви царици.
Молитва ЦАРЕВИЋУ АЛЕКСЕЈУ: "Радуј се, јер децу вечних царских венаца за трпљење удостојаваш, радуј се, јер ствараш нову децу мученике. Радуј се, најмлађи ратниче у војсци оца свога, радуј се, радуј се , архистратиже свих убијених чеда-",
Библиотеци Цркве Лазарице остављен је одређени број "АКАТИСТА ПОКАЈНИХ ЖЕНА КОЈЕ СУ УБИЛЕ ДЕЦУ У СВОЈОЈ УТРОБИ" и молитви из Акатиста Мајци Божјој, њеној Икони " Заступница грешних", да могу да се позајме, фотокопирају, прочитају. Захваљујем сестри Ружици, што нам је на компјутеру одштампала ове примерке за библиотеку, на своје и наше спасење.
Приредила др Драгана Мраковић
ПОСТОМ РАДОСТИМ МОЈУ НАДУ У ТЕВЕ, Грјадушчи Госиоде мој.
Пост убрзава моју припрему за долазак Твој, једино чекање мојих дана и ноћи.
Пост отањава тело моје, да би оно што остане могао лакше осветлити духом.
Чекајући Тебе пе желим да се храним крвљу, нити живот да одузимам. Да би радост мога чекања и животиње осетиле.
Но заиста, пеће ме уздржавање од јела спасти. Ми се хранимо песком из језера. Ти ми нећеш доћи, ако пост не уђе дубље у душу моју.
Сазнадох кроз молитву своју, да је телесни пост више симбол правог поста, врло користан за почетника у нади у Тебе, по и врло тегобан за онога, ко само при Њему остапе.
Зато унесох пост у душу своју, да је очистим од многих дрских вереника и као девојку спремим за Тебе.
И унесох пост у мој ум, да одагнам из њега маштање о светским стварима и разорим све ваздушне куле, сазидане од тих маштања.
Да би ум мој био испражњен од света и спреман да прими мудросш Твоју.
И унесох пост у срце своје, да би њиме уморио све страсти и пристрасности светске.
Да би небесни мир неисказано владао срцем мојим, када бурни Дух Твој наиђе.
И наложим пост на језик свој, да се одучи од бескорисних прича и да уздржано говори само опе речи, које крче пут доласку Твоме.
И ударих пост на бриге своје, да би их све одувао испред себе као ветар што маглу одува. Да не постоје као мутна магла између мене и Тебе, и не враћају погледе моје ка свету.
И пост унесе у душу моју смирење пред нествореним и створеним световима, и кротост према људима и стварима. И ули у мене храброст, за коју пе знадох док бејах наоружан свим светским оружјем.
Шта је била моја пада без поста до само једна туђа прича, што је ишла од уста до уста, док није стигла и на моја уста?
Једна туђа прича о спасењу постом и молитвом постаје својом.
Лажан пост прати лажпу наду, као што никакав пост прати безпадежпост.
А као што точак иде за точком, тако истинит пост иде за истинитом надом.
Помози ми да радосно постим и радосно се надам, Најрадоснији Празниче мој, што ми се приближујеш са сунчаним осмејком.
Владика Николај Велимировић
Молитве на језеру (41)
ПИТАЊА БЕЗ ОДГОВОРА
ЈЕДИНСТВО У РАЗЛИЧИТОСТИМА
Зашто је православнима постало тесно и пусто - самима са собом? Досадно им је да говоре међу собом јер су истомишљеници. Мисле да се истомишљеници односе као предмет и његов одраз у огледалу, а заборављају да су то они који живе заједничком мишљу, радују се заједничком радошћу. А мисао је жива кад је та мисао Христос, кад нису посреди књишке дефиниције. То заједништво које се испољава најочигледније у литургијском јединству, у причешћу из истог путира крвљу и телом Христовим, то значи јединство у Христу. И то истовремено значи јединство са различитостима; јединство у Христу а са различитостима којима је свако од нас истовремено засебан и непоновљив. Јединство у Христу са различитостима - то је братство.
Јединство у различитостима је фраза која више збуњује и замагљује него што објашњава и истиче. Јер саме различитости нису основа за јединство; основа је Христос. Кроз Њега и у Њему се обједињујемо. Он је основна тема, где су различитости само варијације.
Шта значи јединство у разликама? Не значи ништа или тачнје значи бесмислицу, јер јединства у разликама нема. Али кад се о католицима, протестантима и бројним вероисповестима изниклим на њиховом тлу, Јеврејима, муслиманима и другима неправославнима говори као о нашој браћи онда је то позив на јединство у разликама. Како могу да нам буду браћа они који нису са нама у литургијском јединству? Зар је толико споредно, небитно и несуштинско за нас Његово тело и Његова крв која се за нас пролила кад неког доживљавамо као брата? Зар незаслужену љубав Савршеног која се за осведочила смрћу на крсту да заменимо за сладуњаве фразе о општем миру и општој љубави?
О чему разговарају православни са данашњим Папом који је Степинца уврстио у светитеље католика?
Милица Стајковић
У БЕЛОЈ ВОДИ
ЗЛАТАН БОГОЈАВЉЕНСКИ КРСТ
У организацији Црквеног одбора општине Крушевац и Месне заједнице села Бела Вода, на петнаестак километара, на левој обали реке Западна Морава одржано је, на дан Богојављења, четврто, сада већ традиционално надметање за освајање Богојављенеког златног крста. Уз учешће ученика, припадника војске, ученика Богословије из Призрена и Београда, студената Теолошког факултета и неколико хиљада верника из околних села и Крушевца, који су допутовали у три аутобуса, њих седамнаест такмичара од 15-60 година старости показало је у набујалној и веома хладној реци своју спретност и храброст. Ко ће први стићи и освојити ово изузетно цењено признање - Богојављенски златни крст?
Свечаност је почела литургијом испред цркве Свете Тројице у Белој Води коју су служили пет свештсника: протојереј Петар Јераковић парох у Белој Води, Јован Спасојевић протојереј ставрофор из Милутовца, јереј Миладин Спасојевић из Велике Дренове, Вељко Гашић јереј и протонамесник из села Стопања и јереј Милан Томић из манастира Велуће. Потом се литија зауставила испред камене чесме, где је свештенство освештало воду, да би се веома дуга колона учесника упутила на маршруту од 2,5 километара, где се код скеле на Морави одржава такмичење. На челу колоне налазила су се деца из основне школе и припадници војске, носећи свете иконе, а барјактари били су на коњима. Велику помоћ пружили су припадници војске СЦГ из Крушевачког гарнизона а присуствовала је и екипа Хитне помоћи са специјалним возилом.
На знак стартера ка циљу запливали су : Милан Јараковић, Милутин Малишић и Раде Дамњановић из села Бела Вода, Милован Стефановић из Паруновца, Крушевљани: Зоран хаџи Ранђеловић, Дарко Демировић, Филип Бановић, Милан Марковић, Александар Љушић, Братислав Димитријевић, Марко Анђелковић, Зоран Аранђеловић, Петко Малишић, те Верољуб Ристић из Стопање, Александар Милић из Косовске Митровице, Владимир Цураковић из Кукљина. Златни Богојављенски крст победнику, ученику из Крушевца, Филипу Бановићу уручио је потпреседник СО Крушевац Саша Анђелковић. Отац Петар Јераковић уручио је признања спонзорима а захвалнице добили су сви учесници такмичења. Потом је одржано народно весеље. Служећи се чајем и врућом ракијом коју су домаћини припремили за све учеснике ове традиционалне манифестације.
Александар Гавриловић
Убеђен сам да нисам призван да будем духовни вођа. Не свиђају ми се интимни изливи крви, речи и осећања. Када слушам нечију исповест, често ми се чини да то не чиним ја 7 него неко други, и да све што говорим јесу, у ствари, безлични клишеи : не то, не то, и тако даље. Видим како се много штете наноси охрабривањем самоусредсређености и духовне гордости (на обе стране), свођењем вере на нечије "ја" и његове проблеме. Хришћанство је увек проповед, откривање те друге, више стварности, а не тумачење. Шта ћемо онда са Старцима? Бити Старац значи имати посебан призив. Уколико пажљиво размотримо све што знамо о Старцима, видимо да се они не баве нити духовним руковођењем појединаца, нити решавањем њихових проблема, него откривањем стварности Господње. Због тога су лажни старци толико опасни. и данас их има толико, обично пуних страшне похоте према моћи. Потпуно сам убеђен да је истинска проповед увек одговор на сумње и искушења, истовремено као и њихово излечење. Она је увек проповед о Христу и само о Њему, о томе како га можемо познати, срести, слушати и волети. Оно што чини искреног проповедника јаким јесте то да он своју проповед упућује и сам себи, својој потиштености, недостатку вере, млаком срцу. И шта могу "духовни разговори" томе додати?
Изводи из Дневника оца Александра Шмемана
(четвртак, 27. новембар 1973.)
ИЗ ИСТОРИЈЕ СПЦ крушевачког краја
НАДГРОБНИ СПОМЕНИК
НЕПОЗНАТОМ СВЕШТЕНИКУ
(19. век)
Приликом поправке и проширења пута у Лазарици (данас саставни део града), радници су 1996. године, недалеко од моста на Гарском потоку, око 30 корака према Читлуку, с леве стране, проаашли надгробни споменик. Обавештен је Народни музеј и позвано стручно лице да га погледа и да своје мишљење, па да се одлучи шта да се с њим учини. Стручно лице, аутор овог чланка, отишао је, разгледао споменик, скицирао и преписао натпис. Споменик, ширине 60 цм, дужине 95 цм, краћи део 75 цм, дебљине 18 цм, затечен је у вертикалном положају. Поред споменика налази се и постоље, које није аутентично - њега су мештани накнадно донели са Лазаричког гробља. Због руско-словенских слова веровали су да је ту сахрањен неки Рус.
На Споменику пише да је постављен из поштовања према својим родитељима, оца, попа Константина и матере Цвете и да га подиже син Поповић, окружни официр, године 1866.
Нисмо пронашли о ком свештеном лицу је реч, нити да ли је обављао свештенослужење у крушевачком крају. У Протоколу умрлих цркве Лазарице не налази се име Константин. Помиње се Јосиф Поповић, који чинодејствује од 1843 -1871. године, а после њега има више свештеника са овим презименом (Антоније. Душан, Хранислав). Није познато да ли је у каквом сродству са њима, презиме Поповић, иначе, веома је често. Буда Илић, познати професор историје из Крушевца, помиње попа Константина из Наупара (као удовца), који је због спровођења крутих закона кнеза Милоша прешао на турску територију, али не наводи његово презиме.
Село Лазарица, у време подизања споменика, имало је око 8оо становника и допирало је до броја 139 у Старој чаршији, односно до куће Јове Лисинца, ковача. Споменик је постављен поред пута, који је тада био много ужи. У истој равни, наспрам њега је Лазаричка чесма, подигнута у време Турака. Део око чесме био је центар насеља и најгушће насељен.
Код споменика нису пронађени остаци покојника, радници нису копали дубље. Највероватније да је споменик постављен као кенотаф - крајпуташ, подигнут за успомену на покојника. чије се тело налази на другом месту. Могуће је да се споменик налазио у дворишту Константина Поповића, ближе путу.
Због проширења пута споменик је померен уназад 2-3 метра, у истој равни и у положеном положају. где се и данас налази. Време чини своје, натпис се тешко више може прочитати.
У сваком случају је јасно да је у питању угледна личност, као и његов син, који је године 1866. у време владавине кнеза Михајла Обреновића имао високи чин окружног официра.
Можда ће овај текст подстаћи истраживаче да се заинтересују и нешто више сазнају ко је био свештеник Константин Поповић.
Славољуб Бојић,
музејски саветник у пензији
ЗАПИС С ПУТОВАЊА У СУКОВО
НЕКА ВАС БОГ ЧУВА
Ходочасници су радо прихватили веома добро осмишљену маршруту протојереја Љубише Јовановића да посете пиротску околину и тиме и део постојећих манастира и цркава из прве и друге половине XIV века. На путу за Звоначку бању је село Поганово са истоименим манастиром и црквом Светог Јована Богослова у којој се сликарство сврстава у најквалитетнија остварења тога доба на Балкану: најлепшу двоструку икону, са једне стране су Пресвета Богородица и Свети Јован Богослов а са друге "Чудо у Латонском манастиру". То је дар царице Јелене коју су Бугари опљачкали и однели са иконостасом ремек-делом из XVII века у Софију у време Првог српског устанка. У селу Темска налази се манастир посвећен Светом Георгију а настављајући пут посетили смо село Дивљане код Беле Паланке а у њему манастир посвећен великомученику Светом Димитрију. На осамнаестом километру од Пирота допутовали смо у село Суково. у надалеко познати манастир УСПЕЊЕ СВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ, што је и било једно од наших одредишта.
Манастир датира из 1857/59. године. Историчари не искључиују могућност настанка прве грађевине у IV веку. Налази се на десној обали реке Јерме, код прелепог изворишта, окружен врлетима густо пошумљеног брега Царев камен. Срдачан дочек и боравиштс у овом живописном храму приредио нам је протојереј-ставрофор Љубодраг Петковић.
Цео пашалук припадао је Турчину Сали - бегу. Шетајући имањем он је затекао уснулог чобанина Вељу из Великог Села код Крупца. Веља је имао обичај да задрема, па му се једном приликом у сну јавила Богородица, окружена зборовима анђела. Поручила му је да на том месту сагради цркву. Посинивши сиротог чобанина Вељу крупачки поп Јован Мадић одлучи да се на месту "Црквиште" копа, па су тако прво пронашли икону и кандило. Када је из обести Емин. син Сали-бега, хтео да омаловажи то место одузе му се тело и изгуби памет. На позив Сали-бега поп Јован очита молитву покајања, пред свим мештанима, и Емину би лакше. Када се Сали-бег поклонио и оцу Јовану пољубио руку син Емин одмах оздрави. Обавезао се и изградио манастир и посветио га Успењу Пресвете Богородице. Касније владика Антим, иначе пореклом Грк, замонаши пастира Вељу у старој цркви и даде му име монах. Венијамин. Заједно са монахињом Ефимијом сакупи довољно прилога и материјала и уобличи манастирску цркву, о чему сведочи натпис на фасади изнад прозора.
Лево од улаза налази се гробница монаха Венијамина (пастира Веље) и свештеника Јована. Старешина манатира протојереј ставрофор Љубодраг Петковић из села Каоника код Крушевца, на нашу молбу радо се представио читатељима листа ПРАВОСЛАВНА ВЕРА И живот.
ОДУЖИО СЕ БОГУ И НАРОДУ
На дан српске православне нове године, тј. 14.01. 1935. године Свевишњи је мајци Росанди и оцу Чедомиру даривао највећи поклон, изузетно љупког сина па му због тога дадоше име Љубодраг. Био је и остао послушан и марљив па је 1954. године у манастиру Раковица завршио богословију а годину дана доцније рукоположен и постављен за пароха у селу Мозгово код Алексинца. Непрекидним радом прво је у овом селу а затим и у Гредитинској парохији код Житковца уз помоћ верника саградио по један парохијски дом а 1968. завршио градњу цркве. У селу Радевци изградио је црквену кућу и реновирао цркву. У Каменици и Лозанцу подигао је црквене куће. Дана 28.01.1970. године премештен је у село Каоник на домаку Крушевца. Током службовања подигао је и освештао нову цркву Света Недеља, парохијски дом, металну ограду, летњиковац, продавницу, чесму, бунар, оградио порту а затим подигао цркве: Свети Мина, Света Марија Магдалена и Свети Лазар. Доста је урадио у селу Црквина а у Малом Шиљеговпу "никла" је нова црква Светог Атанасија Великог... То, су само неки детаљи из његовог педесетогодишњег стваралачког рада. Одликован је више пута: протонамесничким чином, црвеним појасом а 1997. произведен је у протојереја - ставрофора. Пензионисан је 1997. године, али у парохији остаје до 3.10. 2001. године.
"Октобра 1983. године кћерка Малина оболела је од тешке болести па је лежала на Интерној "Б" клиници у Београду. Шансе да оздрави биле су минималне. Даноноћно смо се молили за њен живот. Бог ми је вратио живу и здраву а ја сам му обећао и то чиним, да ћу и даље служити Њему и народу. Владика је предложио а ја сам радо прихватио да дођем и средим манастир Суково, јер сам ту најпотребнији. За три године и три месеца препородио се манастир. Довео сам воду, довршио започети део и доградио нови део конака, подигао спрат на штали, реновирао стари конак, обезбедио педесет кревета за ноћење верника- посетилаца. Четири хектара порте оградио сам бодљикавом жицом, набавио компјутер, телефонску централу, интерфон, поставио камере, набраја нам своја дела отац Љубодраг.
Недавно су му украли осам оваца. Од сточног фонда има краве. овце, козе, свиње, кокошке, гуске, пловке, зечеве, паунове, нојеве, пчеле...
"Уговорио сам увођење грејања и градњу новог моста преко реке. Годинама радим сам па бих радо дочекао некога монаха који би желео да дође и свој живот посвети Богу и народу, рече на растанку настојатељ, протојереј - ставрофор Љубодраг Петковић, старешина манастира УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у Сукову.
Испратио нас је са благословом: "НЕКА ВАС БОГ ЧУВА".
Александар Гавриловић
+
Владика Николај Велимировић, 1880-1956
У част 125 година од рођења Српског Златоуста, Епископа охридског и жичког Господина Николаја Велимировића, у организацији Културног центра, Народне библиотеке и цркве Лазарице, дана 22. фебруара, у КЦК организована је трибина са изложбом. О земном животу и делу Светог Николаја српског (3. мај у црквеном календару) говорио је протојереј Драги Вешковац. Излужбу књига и докумената из црквене библиотеке и архиве припремила је и о њој говорила Љубица Петковић.
Од 23. фебруара до краја марта изложени материјал прсмештен је и постављен у холу Народне библиотеке Крушевац.
+
Црква Свети Агатопик
По благослову Његовог Преосвештенства Епископа нишког Господина Иринеја, братство цркве Лазарице донело је одлуку да, у цркви Свети Агатоник, на старом крушевачком гробљу, обнони свештенослужење.
Камен темељац за цркву Свети Агатоник, у заводу "Обилићево" постављен је 1914. године, завршена је 1915. године, али због ратног стаља није освештана тада. већ 1930. године. Између два рата била је војна црква, у њој су службу вршили војни свештеници и причешћивани војници. На богослужења је долазило и станов- ништво из оближњих насеља.
После Другог рата, на изричит захтев управе предузећа "Милоје Закић" (бившег Обилићева), а са благословом Епископа нишког Јована, године 1966. премсштена је на крушевачко гробље. У њој су се потом вршила опела и литургије о задушницама.
Почев од 28. фебруара текуће године, Света божанска литургија служи се суботом са почетком у 8 часова.
За старешину цркве постављен је отац Будимир Којић, протојереј, парох цркве Лазарице.
+
Подигпимо Ступове
У организацији цркве Лазарице, крушевачког позоришта и КПЗ Крушевца, дана 13.03. т.г. одржан је добротворни концерт под називом "Подигнимо Ступове".
Учествовали су: Музички састав "Ступови". певачке групе "Гора" и "Динарке", "Руно" и "Жива вода", Љуба Нинковић, Јелена Јовановић, Јелена Жигон, Соња Ковачевић, хор "Свети Кнез Лазар", певачка група "14 октобар" из Крушевца, Томислав Ђорђевић, гајдаш, Весна Павловић.
Прилози са концерта духовне и традиционалне музике намељени су обнови Ђурђевих Ступова.
| Webmaster | © - Црква Лазарица - Миличина Б.Б. 37000 Крушевац |
Web design team |