 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
МЕСЕЧНИК БРОЈ 95
ПРАВОСЛАВНА ВЕРА И ЖИВОТ
СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА - отац Драгић Илић
Беседа: "Свети Саво, у срцу те носим!" - отац Љубивоје Радовић
Лик Светога Саве у књижевности - Војислав Ђурић
Веронаука - Вера - отац Драги Вешковац
О односима родитеља и деце - Архимандрит Пајсије
Акатист Светоме Сави Првом Архиепископу Српском
Мали Светосавци - Награђени радови на светосавском темату
Задужбине Лазаревића - Манастир Велуће - Мр. Ненад Весић
Свети лекари - Др Драгана Мраковић
Медицина и религија - Милосав Ђалић
Јубилеји и славе - Свети Сава у дому "Јефимија" - Александар Гавриловић
Запис с путовања - Чудотворна вода Светог Саве - Александар Гавриловић
Појмовник - Светосавље - Милица Стевановић
Из летописа Лазарице - Љубица Петковић
Ваше Преосвештенство, часни оци, драги пријатељи ову бессду посвећујем школском другу Митрополиту велеском и повадарском Јовану патријаршијском егзарху аутономне Охридске Архиепископије Свeти Николај жички на прослави тристоте годишњице од смрти Виљема Шекспира, у Лондону 1916. године, свој знаменити говор пред светским научним радницима, наравно на енглеском језику. започео је речима: "Ја нисам познавао Шекспира, али је он познавао мене ". Вечерашњу светосавску беседу зато бих продужио: Ја нисам познавао Светога Саву, али је он познавао мој народ.
Епископ Данило Крстић словио је о три спрата цивилизације: тако на првом станује пијаца економија. на другом култура, а на трећем спрату врхуни култ. Академик Владета Јеротић слично пише у свом раду: "Паганско, старозаветно и новозаветно у човеку." А један мој пријатељ, спортски ронилац, ми рече: "Оче, кад зароним тридесет метара испод површине мора, и упалим рефлектор. тек тада спознам чудесни свет најленших боја укомпонован у кожи, танкој покорици, живих бића која станују дубоко под водом".
Зато уз речи Христове, које је упутио својим ученицима на Генисаретском језеру " Хајде на дубипу и баците мреже своје " (Лк. 5,4) загледајмо се у личност нашег Слављеника, заштитника рода српског, Светог Саву.
На првом спрату Житија Светога Саве, 16 година, станује Растко владарев најмађи син, коме, како вели монах Теодосије: " када узрасте до 15 година, оделише родитељи један крај државе своје, како би одлазио од оца и матере на забаву с велможама, и да се с благородним младићима весели". Он је млади господар за кога су се његови благородни родитељи молили просећи га од Бога "да буде утеха души нашој и наследник наше државе и жезал старости наше на кога ћемо положити руке и починути", вели Теодосије. Постигавши све на првом спрату Растко стреми вишем начину постојања, усавршава се и рано спознаје значај књиге. Тако његов биограф каже: " А младић, окусивши од знања божанствених књига, још чешће их прочитаваше и из њих почетак премудрости - Божји страх црпљаше".
На другом спрату Житија Светога Саве станује монах Сава за кога Др Ђоко Слијепчевић, писац Историје Српске Православне Цркве, примећује да се: " у току 16-тогодишњег живота у подвигу изградио у њему човек стваралац и прегалац, са особинама које су наши монаси показивали вековима". Одрицање од власти световне, или "Хумске, земље" како се наводи у Немањиној повељи издатој Сплићанима, почетак је пењања Савиног на лествицама небеса. Највећу препреку, а потом подстицај, на свом путу Свети Сава добија 1197. године када његов отац оставља престо и долази на Свету Гору као великосхимник Симеон, У следеће две године отац и син подижу Хиландар. А потом свети Родитељ ставља још једном препреку своме сину, која ће му уједно бити и највећи подстицај, (својом смрћу 1199/1200) да Свети Сава стане усходити на трећи спрат цивилизације где станује и царује култ; тако монах Сава прераста у свештенослужитеља, после смрти свога оца постаје јерођакон, а пре јесени 1204. архимандрит. Тада настају сва његова књижевна дела (Карејски, Хиландарски, Студенички типици; Житије и Служба Светом Симеону). Тада он отпочиње са прикупљањем грађе за своје најзначајније књижевноправно дело, Законоправило или Номоканон.
Да би смо дотакли део значаја Светога Саве за све заљубљенике култа и спознања његове највише вредности погледајмо како је он с највишег места наше духовности решио такозвани спор старога и новога Рима на страницама Крмчије. Словени су хришћанство примили од мисионара из Константинопоља или Новог Рима (основао га је Свети цар Костантин). Али стари Рим (у коме је некада била царска престоница) желео је да новокрштени (катихумени) становници Илирика припадну под његову духовну власт, иако их нису покрстили латински мисионари, тврдећи да му земаљски или територијално та област, парче земље, старином припада. Овај спор био је извор нестабилности на ондашњем Балкану. Тако су нпр. Бругари само две године признавали јурисдикцију (духовну власт) мисионарима који су их крстили из Новог Рима, да би потом нова власт у Бугарској истерала византијско, а примила латинско свештенство и признала римпапу за господара духовног.
Наравно, овом средњевековном спору треба додати и жељу новокрштених словенских народа да и они имају своје аутокефалне или самосталне цркве и да не зависе ни од кога. Само једна књига у то доба решава овај спор, а то је Законоправило или како је још зову Крмчија. У њој су сабрани сви закони државни и правила или речено канони (грчки) црквени, који симфонијски уређују средњевековну државу и цркву. Тако су поменути Бугари на крштењу добили из Новог Рима један званични примерак Законоправила (који се код Срба зове Архиепископова књига) и њега су после преписивачи умножавали све до Светог Саве. Међутим, овај пимсрак Законоправила имао је јадан неправилни уметак под насловом: "Трактат о примату цариградског патријарха" у коме је стајала и ова одредба: " Нека Цариград има привилегије не само Италије, него и самог старог Рима".
Уз овај Трактат Законоправило намењено новокрштеним словенским народима било је дефектно и у томе што су сва места која су давала за право да и ови народи буду црквено- самостални (као нпр. 34. апостолски канон који говори о самосталној администрацији епископа
сваког народа) била избачена из књиге намењене Словенима.
А шта су чинили латински мисионари по доласку 866. године у Бугарску? Они поменути неправилни Трактат нису брисали већ му дописали своју схолију устврдивши.
"Свети оци су дали предност старом Риму не због тога што је био царски, него је он због висине вере добио ту предност... Стога предност Старог Рима мора да буде непроменљива до краја векова". Свети Сава је извршио избор текстова из византијских Номоканона - Законоправила, распоредио грађу, проширио поједине грчке текстове својим објашњењима и у поговоруКњиге истакао".
"... појавише се на светлост словенског језика све богонадахнуте књиге, зване Номоканон, јер пре тога беху помрачене облаком мудрости грчкога језика; сада пак заблисташе, то јест протумачене су и благодаћу Божијом јасно сијају, одгањајући таму незнања и све просвећујући разумном светлошћу, и од греха избављајући".
Законоправило Светога Саве крајем 13. века постало је познато у Бугарској, а преко ње и у Русији. где је имало широку примену.
У Српској православној цркви и данас се сматра званичним правним кодексом, нажалост без критичког издања.
Творац самосталне Српске цркве (1219. године) и њен први архиепископ, послс 16 године архиепископске службе (1235) оставља и духовну власт свом млађаном изабранику светом Арсенију Сремцу (при том фаворизовајући свог синовца и краљевог брата Светог Саву II, који ће тек по смрти светог Арсенија 1263. постати архиепископ 1263.), и одлази у Свету Гору.
Свети Сава се знањем обогатио прво на двору свога оца, затим на Светој Гори, у Цариграду, Палестини, Египту, на Синају, тако по речима монаха Теодосија из Службе Светом Сави "безмолвно срце твоје поста" где се тихост, спокојство (грчки исихија) обично користи реч безмолвие = срце у тихости. Србе неће спасти вештина, него врлина, говорио је свети Николај жички.
Зато није чудо да је Светог Саву Господ удостојио да на свом последњем путовању преко Палестине и Александрије стигне у Манастир Свсте Екатерине на Синају, где је провео Васкршњи пост и сваке суботе служио Литургију на Хориву у Храму пророка Мојсија.
На крају заронимо дубоко испод површине рода нашег, упалимо сва кандила и свеће и заједно са авом Јустином ћелијским, откријмо себи и другима његовим, ускликом из пролога Беседе на Светог Саву, држане 1965. године у манастиру Ћелије:
"Данас је Свети Сава. Нека умукне српска земља, нека говори Небо. Данас, на данашњи дан име српско је најславније и на небу од свих 365 дана у години, јер данас на небу Серафими и Херувими, све Небеске силе клањају се најбољем, најсветијем и највећем Србину - Свстом Сави, том Анђелу српском, том Херувиму и Серафиму српском ... јер је он први узнео име српско међу Анђеле и Арханђеле, прославио га међу њима, пошто је живећи анђелским животом на земљи и сам постао анђел".
отац Драгић Илић
БЕСЕДА
"СВЕТИ САВО,У СРЦУ ТЕ НОСИМ"
апостол српског народа
Честитајући вам славу, Светог Саву, осећам поссбно задовољство што то чиним у име браће свештеника, мојих саслужитеља у светој Лазарици. Лазарици која је посредством свога ктитора и оснивача града, Светог Кнеза Лазара, његовим опредељењем и жртвом: " за Крст часни и слободу златну" постала свесрпска светиња.
Такође са посебним задовољством упућујем речи славословља Светом Сави - присутнима, почев од градоначелника, који је са нама. официрима, ученицима и онима који воле своју земљу и поштују лик нашег Просветитеља. Свети Сава дао је образац српској духовној историји, а тај узор је Свети Кнез Лазар делом отелотворио. Опредељења Светог Саве и Кнеза Лазара истоветна су.
Свети Сава је српски народ определио за Царство небеско а Косовски завет Светога Кнеза јесте мученичком крвљу потврђсно и посведочено христолико опредељење за живот вечни: "Земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека". Завет косовски јесте пуноћа православља, јесте засвагда уткан Нови Завет у српску историју и српско биће.
И српски народ је увек испољавао велику љубав према овима светима. Управо овог преподнева доживели смо једно посебно дирљиво сведочанство о томе приликом резања славског колача у предшколској установи "Голуб мира". Чудесном лепотом и невиношћу озрачила нас је реченица коју смо имали прилике да прочитамо на огласној табли: "СВЕТИ САВО У СРЦУ ТЕ НОСИМ".
Речи исписане невештом дечјом руком, а које у ствари изражавају суштину нашег односа према Светом Сави, самим тим према Јеванђељу Христовом, односно према самом животу. То мало дете, које још увек није оптерећено разним знањима ни научено књишкој мудрости, у своме срцу, у својој души, има усађену исконску љубав и осећање за истину, за правду, за љубав. И зна да кад некога или нешто носимо у срцу тек тада можемо на прави начин да га прослављамо и да доживљавамо његово дело и тек тада можемо да схватимо величину његове мисије.
У овом тренутку нећемо говорити о историјским подацима из живота Свстог Саве ни бројним његовим делима, мање - више то је познато свима. Но морамо рећи да је Свети Сава апостол српског народа. Сада су нам већ векови сведоци и српски народ, својим опстанком кроз тешка времена; да је највећи просветитељ његов, или, како на Светосавској академији у нашем граду рече Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Иринеј - он је јеванђелист српског народа. И заиста. он је Јевађеље Христово пренео своме роду на наједноставнији и најпростији начин, начин близак и прихватљив обичном човеку, тако да се с правом у црквеној песми каже да је он свој народ препородио Духом Светим и истином. Без обзира што смо ми и пре њега били хришћани, тек његовим трудом постали смо оно што јесмо, дубоко одани православљу, дубоко свесни значаја православља и за наше национално биће и за нашег унутрашњег човека подједнако.
Свети Сава као утемељивач дипломатије у Срба, бројним мисијама и мудрим преговорима са владарима ондашњих околних земаља успевао је да спречи крвопролића, а мирећи посвађану браћу потврдио је да је прави миротворац - један од блажених, како говори Господ у Беседи на Гори. Овом приликом добро је подсетити се и не заборавити да су свађе и размирице често биле присутне у нашем народу, није то нешто специфично везано за наше време и наше генерације. Тога је увек било, само са једном разликом, што је увек било људи попут Светог Саве који су били спремни да себе принесу на жртву да би дошло до измирења и да би дошло до праштања. То је оно чему нас учи Јеванђеље, чему нас је учио Свети Сава, чему нас и сам
живот учи.
Свети Сава је оснивач болница, најпре у Студеници, на Хиландару, потом при другим манастирима; био је утемељивач српске просвете, једном речју свега онога што је од суштинског значаја за наш народ, јесте његово дело.
Но, пре свега и више од свега он је Светитељ. Из његове светости проистичу све оне друге вишеструке делатности о којима знамо и о којима смо покоју рекли овом приликом. То значи, захваљујући томе што је јеванђелску истину Богочовека Христа заволео више од царске круне, што је узљубио више манастирски живот од владарског, што је осећао свим бићем својим да је прави живот на другој страни, што је схватио нешто што ми врло тешко схватамо, да човек није овоземаљско биће него небеско, да је створен за небо. Како рече једном приликом један наш велики духовник да, кад би човек био земаљско биће он би се задовољио само стварима чисто земаљским. Из свог искуства свако може проверити, заиста - ако поставимо себи циљ, кад га достигнемо видимо да то није оно што нас испуњава и што нас чини срећнима. Ма како ти наши циљеви били узвишени, након испуњења ми поново осећамо празнину. Човек тек када достигне личну заједницу са живим Васкрслим Христом може да осети испуњење, да осети предукус Царства Небеског још овде на земљи. Тада му је дано да осети смисао и циљ свога живота у времену и простору и појми шта је живот будућега века, чему нас учи Јеванђеље, о чему је говорио Свети Сава, о чему говоре многи велики светитељи.
У историји, у различитим временским периодима однос према светосављу и према делу Светог Саве мењао се. Хоћемо да верујемо да коначно он добија место које му припада јер сада га сви, без изузетка, поштујемо и јер је нашим генерацијама дано и да му достојан храм - симболично уједињујући, видљиви знак свег Српства - у Београду дозидамо. Дозидамо себе на православној светосавско-лазаревској духовној вертикали. То ако познамо и не изневеримо, неће нам бити тешко ни сложити се, ни умножити, ни опстати међу народима.
У историји је било много знаменитих људи, које је, поимајући њихово место и значај народ испред имена додавао епитет Велики, попут Василија Великог, Атанасија Великог, и многих других. И многи владари, такође: Александар Велики, Карло Велики. Испред имена Светог Саве нема никаквог епитета и наш велики православни мислилац отац Лазар Милин рече једном приликом: "Када бисмо испред имена Светог Саве ставили епитет "Велики" , ми бисмо га умањили, он не би био тако свеобухватан, не би био значајан, не би тако припадао свима, био би одвојен од нас самих. То би било таман тако, као када бисмо испред имена Николе Тесле или Михајла Пупина ставили титулу доктор. Самим њиховим делом и оним што су оставили иза себе, не само нашем него и свим другим народима, показује њихов значај, величину и снагу. Тако исто и дело Светог Саве превазилази време,над - времено је.Њему доликује само:Свети Сава! И наш православни народ то дубоко поима: нема краја наше земље који није повезан са Светим Савом, многе воде назване су Савине воде, имена многих места упућују да је Свети Сава туда ходио и учио науку Христову, учио добродетељи, молитви, чистом животу, али и оним практичним стварима потребним за свакодневни живот. Многим причама, легендама, песмама о њему обичан народ показао је и рекао: "Свети Саво у срцу те носим!", у свим временима и свим просторима, ма где га бурни ветрови историје носили. Колико је само храмова у свету око којих се окупљају српски исељеници а који носе име Светог Саве, па удружења, болнице, институције...
Данас смо имали велико задовољство да освештамо просторије вашег школског центра јер на тај начин само продужавамо традиционално добре и корисне односе. С радошћу се сећамо велике свечаности коју смо имали 2001. године, када смо, благодаћу Божјом и благословом Светог Кнеза Лазара, пренели део његових моштију у Крушевац. Тада је војска овог гарнизона узела примерено учешће, јер било је најприродније да свете мошти у Светињу унесу војници, јер је и Свети био ратник, био образац православног ратника. Тако, следећи ванвремену историјску и духовну нит, васиостављену Светим Савом, доказану од Светлог Кнеза, утврдили смо везу између Лазарице и наше војске, у ствари видљивим чином довели смо у свест нашег човека оно што одувек постоји. О тој свести сведочи и то што нема те војне делегације која дође у наш град а да не посети Свету Лазарицу и не покаже поштовање Светом Кнезу, поклонивши се његовим светим моштима. Доказују тиме да су православни светосавско - лазаревски Срби и војници.
Сам чин освећења ваше школе представља сигуран знак и доказ да смо се коначно окренули себи, да смо схватили своје заблуде, своје недоумице. Зато, обасјани радошћу данашњег дана, задивљени очинском топлином мисли Светог Саве, која загрева и наша, често пута окамењена срца, можемо заједно са оним дететом да кажемо: "Свети Саво у срцу те носим!". Тако нас Свети припрема за један бољи и узвишенији живот.
Нека буде срећан и Богом благословен овај велики дан, да Свети Сава буде заштитник свих нас, да буде заштитник целокупног рода свога и молитвеник пред престолом Свемогућега Оца нашега небескога! Срећна слава и живели на многаја љета!
* Беседа говорена на освештању школе АБХ - центра у крушевачкој касарни "Цар Лазар"
Отац Љубивоје Радовић
протојереј-ставрофор
ЛИК СВЕТОГА САВЕ
У КЊИЖЕВНОСТИ
/.../ Савини биографи Доментијан и Теодосије, који је писао по Доментијану, и да су били већи књижевници него што су, и да су се као монаси смели упуштати у психолошку анализу могућих расположења и унутрашње борбе свог јунака у разним приликама и догађајима, нису могли с кратког временског растојања имати онакав преглед размера улоге "првог архиепископа и учитеља српског", како га је назвао Теодосије, какав су имали ствараоци потоњих векова. Доментијан је своје дело завршио 1253, непуних двадесет година после Савине смрти, а Теодосије неколико деценија потом, око краја ХIII века, то јест у доба кад се култ тек почео стварати, кад се популарност тек почела ширити, кад се историјски значај тек могао назирати. Међутим, Доментијан и Теодосије не само потпуношћу него и сугестивношћу излагања надмашили су све касније писце и творце народних умотворина уз њих. /.../
Писана и усмена реч о Сави текле су напоредо и узајамно, али о усменој из даљих времена једва се што зна, јер је, углавном, сачувана она која је записана од Вука и сакупљача после њега. У тој речи, у стиху или у прози, Сава је добио - то је већ сноменуто - неупоредиво веће размере него у писаној. У народној машти, подстицаној горким искуством робовања с колена на колено, он је постао митски предак са најразличнијим моћима, од најкрупнијих до најситнијих, каткад и супротним, у распону од врховног бога до обичног човека. Он је израз не само великих жеља и врлина него и свакидашњих потреба и мана свога народа./.../
Управо на турској ломачи, с које је по песми на небо одлетео, Сава јс заблистао пуним сјајем највишег симбола националне независности и постао застава видљива за сав народ. И није случајно што је на почетку XIX века између многих небеских "прилика" које су звале Србе да се дижу на оружје ради ослобођења једна "прилика" везана за Саву:
Гром загрме на Светога Саву, Усред зиме, кад му време није.
Војислав Ђурић
Вера је темељ хришћанског живота, тврдо и непоколебљиво убеђење да постоји Бог, Створитељ и Промислитељ, који нам се јавио у Сину свом, Господу Исусу Христу и да је истинито и спасоносно што нам је Духом Светим објављено у Божјем откровењу, а чему нас света црква учи. По речима Светог апостола Павла, "Вера је извесност онога чему се надамо, доказивање онога што не видимо" (Јевр. 11,1).
Наша вера се зове хришћанска стога што је основа и предмет наше вере Господ наш Исус Христос и Његово Јеванђеље. Читавог свог овоземаљског живота Христос је позивао на веру; на веру у Њега, веру Његовог Оца, веру у Спаситеље, веру у Царство Божје. Основни услов хришћанског живота је вера, јер са вером долази нада у љубав и свако добро дело и сваки добар дар и сила Светога Духа. То је учење Христа, апостола и Цркве. У основи постоје два вида вере, или значења вере. Прво је вера у некога или нешто, вера као признавање тих личности или ствари за праве, истинске, стварне и вредне; на пример вера у Бога, у Христа, у Свету Тројицу, у Цркве. Друго је вера у смислу поверења или ослонца. У том слислу, човек неће само веровати у Бога - у Његово постојање, доброту и истиност, него ће веровати Богу, Његовој речи, уздати се у Његово присуство, ослонити се чврсто и поуздано на Његова обећања. За све нас хришћане су обе врсте вере неопходне. У одређене ствари човек мора поверовати умом, срцем и душом, а онда са њима живети.
Наша вера се зове Православна, јер је она права и неизмењена хришћанска вера онаква какву је Христос Спаситељ предао апостолима и какву је црква исповедала у првим временима. Православље означава не само право учење и праву веру него и право поштовање Бога. Православни је превод грчке речи ортодокс, од речи ортос (право, истински) и доклео (мислим), што значи; исправно мислити о предметима вере.
Кроз веру ми познајемо Бога и вечне моралне законе Његове, то што смо дужни да знамо, а што сами не можемо постићи. Такво познање, колико је оно доступно за нас и неопходно потребно, ми добијамо вером кроз Божје откровење. Свето Писмо нас учи: "Бога никад нико није видео; Јединородни Син, који је у наручју Оца, Он Га јави (Јов. 1,18).
Каква треба да буде наша вера, да би била спасоносна за нас? - Вера наша треба да је:
а). Потпуна, - да обухвата хришћанско учење у потпуности, све што нам Божје откровење саопштава за наше спасење, а црква нас упућује да верујемо;
б). Стална и чврста, да је ништа не може поколебати,
в). Истинита, основана на учењу и тумачењу Цркве, и неизмењена произвољним учењем и заблудама, и
г). Жива вера, органски везана са
животом, тојест да живимо по вери; да она буде у срцу нашем , и да се показује у животу и делима.
На који се начин и у чему код православног хришћанина изражава и показује његова жива и права вера? - Она се изражава и показује:
а). У његовом духовном и молитвеном животу; у редовном његовом обраћању Богу молитвом, у учествовању на Светој Литургији и у примању Светих Тајни;
б). У уређењу живота на основу Божјих заповести: у чистоти живота у бризи за спасење душе и у сталном сећању на смрт, суд Божји и вечни живот.
в). У вршењу Божијих заповести и хришћанском односу према ближњима: у љубави и саучешћу према ближњима и у добрим делима која су израз те хришћанске љубави, и
г). У јавном исповедању вере, - да се човек у свакој прилици, без страха покаже као хришћанин.
Из беседе о правој вери коју је у Жичи изговорио Свети Сава, између осталог он каже: "Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере Његове. Јер, као што рече апостол: - Темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави". Дух Свети преко апостола и богоносних отаиа, а то је - права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање вере без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да "савршен буде човек Божји", а не да због недостатка (једнога) храмље живот наш. Јер, као што рече апостол: Спасава вера, која кроз љубав дела".
протојереј Драги Вешковац
Узмимо, примера ради, колико негативно утичу на дете сва трвења мужа и жене, поготову кад је дечија душица у повоју. Колико се она трза и штреца, колико упија и региструје сву ту напетост и ненормалност у односима иако још није свесна шта се око ње одиграва. Сећам се случаја једног мог пријатеља, сада већ клирика, који се путујући колима непрестано расправљао са супругом док у једном тренутку није приметио како му дете, на задњем седишту аута јеца и плаче. Зауставивши ауто упитао га је зашто плаче, на шта је малишан сасвим природно одговорио да не може да поднесе њихову свађу. Касније ми је тај пријатељ причао како се тек тада тргао и видео да упропашћује и отровним стрелицама гнева рањава и трује душу рођеног детета. Оно (дете) својом младом и невином душицом јасно осећа једну аномалију која постоји код родитеља иако у дубини душе не схвата много тога. Осећа негативан набој, нешто што му не даје спокоја, што га одбија од најближих и што га у његовом незрелом разуму забрињава. Хоћу да кажем, невероватно је велика одговорност родитеља према деци. Ако идемо даље, приметићемо да веома мало рачуна водимо о нашој деци у узрасту од годину- две када оно већ постаје свесно много тога. Ако га родитељи не буду формирали не као једну малу индивидуу, већ као једну личност, хришћанску личност, усадивши у њега страх Божији и љубав према Њему, ако га не буду навикавали да се лепо прекрсти, да се заједно са родитељима ујутру и увече помоли Богу, да заједно са њима дође у цркву и да се редовно причести, онда верујте, од таквог детета не можемо много очекивати. Није дакле довољно крстити га, јер оно ће бити формално крштено, али ако се обичај и традиција не оплемене живим православним духом и животом по њему све ће то увенути.
Сећам се једног богомољачког скупа на којем сам био и једног старца од својих 60-70 година који ми је поставио питање: "Оче, шта да радим, ја сам странац у рођеној кући. Не разговарам ни са својим синовима, ни са својим унуцима, јер шта год да кажем они се на то смеју. Да ли је то све баш толико смешно, или ја не умем са њима, молим вас, реците ми". И ја му кажем: " Драги мој , ако ви вашој деци нисте улили страх Божији и ако их нисте васпитавали у православном духу још док су били у узрасту 2-3 године ујутру и увече, онда се немојте чудити томе што вас данас сналази од ваше рођене деце".
О такозваним либералним родитељима
Све се заснива на једном јеванђелском духу. Ако родитељи од својих родитеља нису понели семе Божије истине у свом срцу остаће духовно дегенерисани и неће имати шта ни да пренесу својој деци. Дакле, васпитани тако у духу лажне слободе, у једној распасаности и разуларености, дозволивши да у њима дође до изражаја све оно анимално и саможиво за очекивање је да ће за такве родитеље бити сасвим нормално и прихватљиво да то раде и њихова деца. И колико год нас свакодневица опомиње да је то апсурд који нас може скупо коштати и да све то ничему не води јер је потпуно страно бићу човековом, толико с друге стране никако да се дозовемо памети правдајући се тиме како то сви раде и како је себе тешко изузети. Зато данас имамо посувраћену чињеницу да тзв. либерални родитељи аминују својој деци једно такво понашање које прераста пред њиховим очима у отворени разврат само што га они називају тзв. "слободним односима". Данас двоје младих, дакле момак и девојка, не умеју другачије да комуницирају сем по страсној основи, тј. оно што их сједињује није истинска љубав већ искључиво та блудна страст ка којој подани теже и којој се свесилно предају. Отуда се свака друга љубав и човечност потискују на рачун сладострашћа. И не само то. Данас ће један младић да промени 10 девојака и сваку ће од њих да има за жену.Сутра, кад се ожени, зар ће он психички и ментално адаптиран да буде веран својој жени и зар ће за њега бити морални прекршај то што ће поред своје жене да има још 5 ако хоће. На жалост, исто то може да ради и жена, апсолутно. Друга је ствар та анатомска разлика и њене последице. Све то, наравно, не може да их испуни и доводи до крајњег незадовољства животом и самим собом. И како, сутра, од тако склопљених бракова да се очекује дуговечност. Све то добија трагичне размере када се зна да су управо родитељи били узор у том тзв. слободном, демократском, либералном начину живота који је у ствари само слаткоречив назив за прикривање саможивости и неморала. Добро дрво се по плоду познаје, а какви су плодови савременог начина живота видимо: пуне луднице и психијатрије, пуне болнице, на сваких стотинак метара апотека итд. Данас срести психички здраву особу, уравно- тежену и целосну сачувану права је реткост.
О духовном узрастању детета у ставу: нека
оно одрасте па опда нека само одлучи да ли ће
ићи у иркву или не
Да, нажалост, такав став и мишљење потиче од родитеља који нису дубоко укорењени као православни хришћани и који не схватају шта је права истинита вера, који је уопште крајњи смисао и циљ живота човековог - обожења, сједињења са Богом, живот за онај живот или како каже апостол Павле: "наше живљење на небесима". Упрљавши се до краја, свикнути на грех који је прожео све поре нашег физичког и душевног бића, зар ћемо када одрастемо бити способни, не да деламо хришћански, него уопште да мислимо и осећамо, а да не говоримо о узвишеним православним и хришћанским начелима?! То би било исто као када би детету од 6-7 година које треба да пође у школу рекли: не, нека, нека оно одрасте па када му буде било 20 или 30 година нека сам одлучи да ли ће да буде писмен или не. Дакле, исти принцип важи и када је реч о православном васпитању и уопште једном здравом постављању према духовним вредностима. Обогаљимо дете до краја, а онда му тобож препуштамо да слободно одлучује и кажемо: е, сад си богаљ, гледај да мислиш здраво?! Пошто сам од тебе сачинио богаља, и душом и умом и осећањима, сада ти препуштам да слободно и нормално размишљаш? Готово сатански цинизам и лицемерје! Управо ка томе води један такав став. Корен свега у једном површном доживљају хришћанства и неразумевању унутрашње дубине и лепоте православља. Како живети да би се Богом живело, односно шта значи не живети Богом, који је то мрак и пустош, која је то празнина и колико она увеличава и умножава сваку другу потребу претварајући је у незајажљивост. Не схватамо да се она може попунити само Богом и да је само Он кадар да је осмисли и прожме. У противном, осећаћемо све већу жеђ и глад, све већи јаз и провалију, све веће незадовољство. Отуда из дана у дан расте број самоубистава, шизофреничара, наркомана, изопаченика. Наша деца и омладина се више не формира у Цркви, ни у породици, ни у школи која је немоћна и погрешно устројена, тако да улица узима данак, Шта нам то говори? То говори много за све оне који иоле трезвено умеју да посматрају човека као човека, а камоли као боголику личност намењену за вечност.
Архимандрит Пајсије
блаженопочивши игуман
манастира Св. Прохор Пчињски
АКАТИСТ СВЕТОМЕ САВИ I
АРХИЕПИСКОПУ СРПСКОМ
Кондак 1
Изабрани од Цара Сила, Господа Исуса Христа,
и благодаћу призвани од краљевскога рода у
монаштво и архијерејство, првосветитељу Српске
Цркве, богоносни оче Саво, оспособи нас да те с
љубављу хвалимо као богодарованог пастира и
учитеља нашег; а ти, имајући услободу пред
Господом, заједно са оцем и братом твојим по телу,
Мироточивим Симеоном и Преподобним Симоном,
Првовенчаним краљем, моли сс непрестано за
спасење свега рода свога, православнога народа
српскога, и за нас грешне, избављајући од свих зала,
опасности и невоља нас који ти кличемо: Радуј се ,
светитељу Саво, првопастиру и учитељу српски,
дивни чудотворче!
Певаћу Господу у животу моме
псалмопојаћу Богу моме докле
постојим
(Пс. 103-33)
ТРУДОВИМА
Царства Божија зажелевши,
блажени Саво,
у Сион си достигао,
и трудовима и знојењем
у Снајску гору дошао
и у Египат доспео,
поработавајући вредно тело
духу се сав приљуби,
и с Христом царствујеш
у све векове.
Јерусалимаи XIV века (око 1330)
РАСТКО
Расло јс дете будући светац
у књиге заветне склањало главу.
И док му мисли лутаху небом
ветар му мрсио косу плаву.
Немањин син је књигу учио
у њој је тражио дрво живота
и где се скрива мудрост и памет,
вечно трајање и сва лепота.
Душу му узеше исконске приче
идеал постаде светачка туга,
а неки глас му тајно прошапта:
Растко ће бити Божји слуга!
Кад Растко тајну поруку доби
и принц од Зете схвати у ноћи:
Духовна срећа је срећа спасења
у служби Исуса и Божје моћи!
Томислав Милетић
БОГОЈАВЉЕЊЕ НА ВРАЧАРУ
С врачарског пепела феникс Сава,
злаћаном руком раздани спас,
отворише се небеса плава,
Србијом одјутри Савин глас.
Купола засја где је хтело Ништа,
коровом Свеца да прекрије,
устаде Лазар с губилишта,
спасењем мошти да прелије.
Тамо где пошаст све спепели,
корен и стабло -- Крст и Олтаре,
немирна савест Србе исцели,
Сава их узе за неимаре.
Под куполом васкрсла истина,
Књига постања - лек покајања,
преношена са оца на сина,
Богоносном руком повеља знања.
На храму небесном злаћани крст,
промисао обоженог вира,
на Крсту љубав - Божји прст,
кандило небесног намастира.
Под Крстом српски мравињак плах,
на вечном путу до Хиландара,
небесном Србијом одагнава страх,
уз вишњу љубав Небесног Цара.
Миодраг Томић -Стублински
МЛАДИ СВЕТОСАВЦИ
Награђени радови па традиционалном
светосавском темату Народне Библиотеке
Крушевац 2004. и 2005. Године.
СВЕТИ САВА, МОЈ ЗАШТИТНИК
У неко давно време, када се још нејака Србија борила за опстанак пуштајући корене у каменито балканско тле, један човек се одрекао владарске круне да би се борио за дух те земље. Растко Немањић је рођен у краљевској породици и био је предодређен да влада, прописује законе и води ратове. Али он је хтео више, његова мисао се узнела високо у небо и обојила векове српског постојања.
Стојим испред фреске с његовим ликом у манастиру Милешева. Црте лица као код спартанских ратника, боре које преламају чело одају дубоке дилеме и тешке испите на трновитом путу, овог великог човека. Издужен лик свеца, крупних очију и истакнутих јагодица, гледа ме са зида. Очи светле, дубоке, топле, прате ме док пролазим. Померам се и лево и десно, али ме оне не напуштају. Замишљам то време и овог човека како по духовном беспућу
крчи пут свом народу. Замишљам Србију неписмену, болесну, без вере и цркве, Србију на раскршћу вера и обичаја, лепу, а напуштену, испресецану ратним путевима и погибијама. И онда се јавља једна рука и једна мисао, која почиње да клеше у камену нешто ново, невиђено. Жуљеви су болни, крвави, мисли тешке, понекад безизлазне, али у Србији је посејано нешто ново, за сва времена.
Никли су манастири и цркве, осликани најлепшим, непролазним бојама и написани први духовни и световни канони. Завиорила се писана реч на посрбљеном старословенском језику и заувек утемељила један народ на овим просторима. На српски језик преводио је дела старих Грка. Основао је српску цркву, помирио браћу, путовао у Свету Гору, Цариград, боравио на Хиландару, причао о Србији, али и сакупљао за Србију све што би јој могло користити. Бити самосвојан, а не изоловати се, сачувати своје националне боје а ући у заједницу цивилизованих народа, то је био циљ његове мисионарске визије. Прашњави путеви српске земље били су пуни његових корака. Свуда је стигао, да излечи болесног, да помогне, да принесе хлеб и воду изгладнелом.
Не могу да се одвојим од његовог лика. Тело ми је утрнуло од дугог стајања, али нека невидљива сила ме и даље држи. Овај човек ми је дао сазнање да сам постојао и пре пуно векова. Он ме је научио како су живели моји преци, на овим просторима, како су се борили, патили, гинули, побеђивали. Ниједан човек не може да постоји без сазнања о својој прошлости, као што и биљка кад јој се одсече корен вене. Али, ниједан човек не може да живи и ствара без погледа упртог у будућност. Његов поглед просветлио и управио на праву страну и наше погледе. Ја желим да живим, упознам много људи, да сазнам о разним народима, да помажем људима, да путујем. Желим да пружим руку свим људима, као што је он носио хлеб испосницима, као што је он лечио болесне. Желим свој живот да повежем са животима других народа, као што је он за Србију налазио пријатеље.
Он ме је заштитио од заборава и повезао с будућношћу. Он је учврстио моје постојање у хиљадама година постојања људског рода. Његова мисао ме је везала за Србију и Немањиће али је подстакла моју мисао да гледам напред. Учим, сазнајем, желим и живим гледајући оне исте шуме, идући оним истим путевима којима је ишао Свети Сава али са новим идејама. Раздаљине више не постоје, свет сазнања је на располагању свима који га желе. Осећам се
сигурно јер иза мене стоји неко снажан, неко ко је победио.
Мисли моје генерације, наше жеље и стремљења окренута су савременом свету, новим достигнућима. Биће искушења и дилема које ће борати наша чела и мрвити нашу душу. Али то је
неминовност коју лакше прихвате они који имају светлост водиљу и они који су заштићени својим прецима.
Напуштам манастир, напуштам лик нашег заштитника, спреман да кренем свим извијуганим животним путевима. Један осмех ме вуче у будућност, а један топла рука везује за прошлост ове земље, да никад не заборавим своје корене.
Војислав Ђинђић
ученик VШ/5 раз. ОШ Нада Поповић - Крушевац
САВРЕМЕНОСТ СВЕТА
"Нема ни историје човечанства или једног народа или једног човека која не би била Гомила факата мраком прекривена без неке тајанствене путовне звезде. Но, ту звезду не може да види свако, до само велики мудраци, који ту звезду траже и којима се она даје."
Владика Николај
Бол са голих грана да препишем, у њега Твоју звезду водиљу да ставим, лишће би мокру голу грану у магли окитило И засијало би сунце као некада далеке 1175. Од тада вера Твојом вером створена, све магле живота претвара у сунчане почетке. Почетак те 1175. године. Година у којој си се родио судбински опредељен, Растко Немањићу. И спусти се моћ звезде и обасја Ти пут, плавокоси дечаку. Пут који ће Те одвести до извора звезде. На том извору где босиок мирис шири ћеш умити испосничко лице да би добило сјај вечности. У мени сада та вечност има свој облик. Има јачину која може да разуме правила из КРМЧИЈА, и са тугом маштам о Атосу, да макар на трен дођем и видим прву српску књижевну школу. Одем до цркве и молим се, молим да ми вера да снаге да снове до стварности доведем, ојачана Твојом мудрошћу и вером.
А живши у мени онако како осећам надасве честито, са пуно љубави, са мислима које си и ти понео оног прелепог јесењег јутра када си топли дом заменио хладним зидинама манастира, све зарад љубави према својој земљи. Тај хладни зид теби је донео најтоплији ослонац, а моје упознавање Твојих идеја мени понос што сам Српкиња. Понекад, кад магла од бола саткана ми душу заболи, изађем у ноћ и на небу тражим Твоје очи.... И зајецам од помисли да су ти кости гореле..... Остало је Православље. И ја, православна хришћанка, дубоко тад осетим припадност својој вери, И таква ми ноћ од безизлаза постаје путоказ.
Скоро ће 27. јануар 2005. Био је 27. јануар 1735, у Сремским Карловцима када су ђаци славили тај дан. Слављен, оспораван, забрањиван, остао је у срцима Срба јер Светосавље не живи од забрана и одобравања, већ од поноса и свести. О, Боже, колико смо ми богат народ када имамо Светог Саву. И светосавска химна написана између 1804. - 1832. може и не мора да се пева, она живи у сваком детету.
У поноћ када у Твом Храму зазвоне четрдесет девет звона са Врачара, звук љубави ће пробудити моје срце које ће тог дана само за Тебе да куца. Ти, најмудрији просветитељу српског народа, Ти градитељу Хилаандара на Светој Гори, Ти, молитвенику пред Богом за српски. народ, нећеш бити сам. Мојих 15. година су испуњени љубављу. У тој љубави си Ти, Свети Саво, јер каже Отац Јустин Поповић: "Љубављу јесам оно што јесам. Бити, постојатн за мене је исто што и волети, љубшти...... Не вређајте љубав у мени."
Бол са лишћа нећу моћи да препишем, али ће звезда на небу да ми покаже пут, она звезда која се родила 1175. године. Са вером у Бога, ја, православна хришћанка, испуњена Светосављем, чуваћу сву топлину моје вере.
Ана Марија Милошевић
Медицинска школа - Крушевац
ПРИНЦ КАЛУЂЕР
Пре више од осам векова кроз градска врата средњевековне српске престонице Рас искрао се голобради нејаки дечачић. окренувши леђа престолу и двору свога оца великог жупана Стефана Немање и сигурно, без колебања, закорачио у светогорски манастир. Млади принц Растко постао је монах Сава. Оставио је тада своју породицу, отаџбину и народ, али их никада није напустио. Наставио је да бди над њима снагом љубави и вере коју може у себи носити само чисто, невино и поштено срце. Пошао је да Богу дарује своју љубав и целог себе, али му је Бог показао да пут Божије љубави и спасења води путем љубави према човеку и народу. Од тада до данас Свети Сава бдије над својим српским народом и земљом као пастир над својим стадом. Чува га да не поклекне пред недаћама и искушењима, а народ му узвраћа својом вером, поштовањем и љубављу. Та брига пастира за стадо и оданост и љубав стада према пастиру чини јединствени дух Светосавља.
Изашавши из манастира са крстом у руци да измири своју око престола завађену браћу, Свети Сава кренуо је међу цео српски народ да му буде учитељ и просветитељ, да међу њима шири светлост Божије речи и вида му напаћену душу и тело. Једино оружје које је са собом понео у тако тешку битку били су човекољубље и богољубље и управо тим оружјем и издејствовао је победу. Ширио је братство и мир међу људима, подизао школе и цркве да у њима јача народни дух и ствара српску културу, а болнице по манастирима да лечи измучена тела напаћеног народа. Свети Сава највећи је градитељ српског народа: градитељ независне српске државе, створац самосталне и независне српске православне цркве, градитељ школа и манастира, вере у Бога, градитељ културе и, изнад свега, градитељ народног духа. Сва своја дела оставио нам је у аманет, а ми их из љубави и поштовања према њиховом творцу, следећи их, назвасмо Светосављем. Јачао је темеље и стубове носаче младе српске средњевековне државе прожимајући их толеранцијом, слогом, миром и љубављу, градећи истовремено царство земаљско и царство небеско у до тада невиђеном складу. Спајајући снажан народни дух са вером у Бога, Свети Сава најбоље је служио и Богу и своме народу. Он је једини Божији мисионар међу Србима који је у потпуности остварио своју мисију: вера и црква коју нам је подарио надживела је и њега као људско биће и све српске освајаче и тиране кроз векове. Није је могло уништити ни поколебати ни спаљивање његовог тела на Врачару од стране некрста, само ју је развејани његов пепео расејавао све даље и јаче, свуда где има Срба и где се српска реч чује. И сада као да Савин пепео лебди небом над Србијом, а дух и реч над земљом и људима, да сачува поново Србе од неких нових тирана, а посебно да их сачува од њих самих, од њихове неслоге и свађа. Свети Сава као да је поново сишао са неба да мири своју око власти завађену браћу, као што је то урадио и пре осам векова, знајући да само тако може спасити и своју земљу и своју браћу.
Крст и спојена три прста симболи су љубави, слоге, братства и мира, који треба да владају у породици, у држави, међу свим људима и народима. Те симболе поставио је пастир Сава своме српском народу да му у мраку светле и покажу прави пут. Ти симболи подсећају Србе да је једини пут спасења пут слоге и толеранције, опомињу га да само достојанствено уздигнуте главе и поштујући друге један народ може да живи у складу са свим људским и Божијим законима.
Мина Спасић, ученица 8/1 раз.
ОШ "Доситеј Обрадовић "-Крушевац
ЗНАЊЕ ШТО ОД
СВЕТОГ САВЕ ПРИМИСМО
Како често у разговорима о васпитању деце чујемо реч "послушност". Људи старог поколења често говоре да су деца непослушна, да су лоше васпитана зато што не слушају, да је непослушност потребно кажњавати, да је послушност основа сваког васпитања. А са друге стране , ми из искуства знамо да се способност и таленти не развијају из пуке послушности да је сваки раст, и душевни и физички повезан са извесном слободом, са могућношћу да се на пробу ставе сопствене снаге, са истраживањем непознатог, с трагањем за својим путевима.
Чини ми се да за сналажсње у питању послушности и слободе у васпитан.у деце човек сам треба да размисли у чему је смисао послушности, у чему је његов циљ чему оно служи и у којој области је применљива. Такође треба схватити шта значи слобода, у развоју људског бића.
Послушност јс неопходна. Без поштовања одређених правила није могућ ни мирни породични живот, нити било каква социјална структура, ни државни ни црквени живот. А у послушању треба да постоји и одређена хијерахија, кога треба слушати, чији је ауторитет виши. Етичко васпитање се састоји управо у томе да се код детета развије способност да себе свесно потчини не насиљу, већ слободно признатом ауторитету, на крају крајева својој вери, својим убеђењима. Способност признавања вишег ауторитета се достиже само васпитањем слободе избора, васиитањем способности да човек сам донесе одлуку: " То је добро!" а " Ово је лоше!" и " Учинићу то зато што је тако добро!" Љубав и пажња међу људима - то је способност да се саосећа, саучествује, да се заједно радују с другом особом. Љубав - то је везаност, пријатељство, узајамно поверење. Љубав је способна да надахне човека на самопожртвовање, на подвиг. Живот је школа љубави. Љубав је рад, и за умеће љубави треба се борити. Како васпитавати, образовати тај етички укус деце? То се постиже само примером, искуством, у животу, примером и понашањем вољених људи који нас окружују.
"И сиђе са њима и дође у Назарет, и беше им послушан... И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи" Следи из Јеванђеља. У ових неколико речи крије се најдубља смисао васпитања човека.
Јаковљевић Јована II5
Медицинска школа
ЗАДУЖБИНЕ ЛАЗАРЕВИЋА
МАНАСТИР ВЕЛУЋЕ
Манастир Велуће, са црквом посвсћеном Ваведењу Пресвете Богородице, налази се у истоименом селу, испод брда Равниште. Првобитни назив манастира био је Сребреница по истоименој реци која тече поред манастира. Манастир је вековни духовни центар овога краја. По историјским подацима Манастир је подигнут 1377. године. Тачан податак о ктитору не постоји али се пригшсује некој од властелинских породица са двора Кнеза Лазара. Ктитор је вероватно погинуо у Косовском боју, тако да нема потврђеног лика на зидним фрескама. По једном од предања, ктитор је деспот Јован са братом Стефаном и владиком Максимом.
На западном зиду северно од улазапостоји фреска на којој је насликан Кнез Лазар и Књегиња Милица и за који се сматра да је једини живопис који јс сликан за време живота Кнеза. Кнез је осликан са дугом косом и раздељеном брадом, са пребачсним лоросом преко леве руке, са скиптаром у десној руци, и извсзеним криновима на хаљини. На фресци нема орлова, заштитног знака Хребељановића на одежди, тако да поједини историчари због тога закључују да је то лик ктитора а не Кнеза Лазара. Књегиња Милица је осликана поред са црквом у десној руци. На јужној страни постоји исто тако осликан пар за које се сматра да су то осликани ктитори.
Манастир је после осликања фресака дарован као метох руском манастиру Свстог Пантелејмона на Светој Гори, о чему говори и фреска на јужној страни певнице, на којој Господ благосиља Светог Пантелејмона.
Архитектура цркве припада моравској школи, са карактеристичним обликом тролиста надвишеног кубетом. На западном делу налази се припрата, која је подигнута у исто време када и сама црква. Зидана је од ломљеног речног камена и опеке. Фасаду украшавају два хоризонтална венца и полуколонете уметнуте између њих, или постављене тако да обележавају ивице полигоналних апсида. Оквири прозора и врата декорисани су плитком вајаном орнаметиком у облику камених преплета. Фреске су доста добро очуване, а сам фрескосликар није био нарочито вешт, јер је цртеж доста слабо урађен, са лоше осликаним главама као и нијане употребљених боја. Одећа је доста боље осликана, док су ликови веома слични међусобно. У припрати цркве налазе се и фреске: на северном зиду Светог Петра са свитком у руци и Светог Павла са књигом посланица на источном зиду, Свети Константин и Јелена на јужном и Свети Никола на западном зиду. Остатак простора осликан је сценама из "Страшног суда". У гоњем делу западног зида цркве налази се фреска "Распеће Христово", доста оштећено-избледело а изнад налази се фреска "Успење Богородице". На осталим зидовима представљени су ликови светаца али су боје доста избледеле.
Манастир је угашен крајем 16. века, и тада је црква остала без кубета па је дошло до оштећења фресака посебно на северној страни. За време владавине Књаза Милоша Обреновића 1833. године, започела је обнова манастира. Саграђен је и манастирски конак, и осликане горње зоне цркве. Конзерваторски радови на фрескама извршени су 1950. године, а
археолошка и архитектонска истраживања манастирског комплекса 1965. године. Саграђен је нови конак, трпезарија за госте, и звоник од беловодског пешчара.
Из необјављеног рукописа
Задужбипе Лазаревића
Мр. Нанад Весић
СВЕТИ ЛЕКАРИ
СВЕТИТЕЉИ СУ НЕБЕСКИ ОЗОН
ЗА УМОРНЕ ЉУДСКЕ ДУШЕ
" СЕДАМ ЉУБАВИ СВЕТОГ САВЕ "
-Свети Владика Николај - Жички
Сваке године помислим да постоји могућност да се поновим писањем о Светом Сави у овој рубрици. А онда Промислом Божијим дођу ми до руку нови и нови текстови о Светом Сави - Свети Владика Николај, увек нов и непресушан, Владика Атанасије Јевтић, професор Ж. Видовић, наш православни теоретичар, Архимандрит Пајсије, сада упокојени из манастира Свети Прохор Пчињски и моноги други. Тако је до мене "дошао" и овај текст Светог Владике Николаја: Седам љубави Светог Саве. Познат нам је његов државни рад, црквени, васпитни, културни, рад на писању и превођењу лекарских списа, познате су нам његове мисли, вера, идеали. "Читајући то житије светога Саве, нешто сам приметио нарочито. Хтео сам да видим какву љубав и према чему и према коме свети Сава гаји. И могу да вам набројим седам љубави светога Саве " каже Владика Николај. То су:
-прва, главна и основна љубав је према Христу Господу, Сину Божјем,
-друга, према светитељима Христовим,
-трећа према светињама (позната су путовања у Свету Земљу, те добијање Свете Иконе Тројеручице и осталих светиња).
-четврта према пустињи и пустињском животу, самотницима и пустињацима,
-пета према родитељима,
-шеста према своме народу (Свети Сава се сматра нашим српским оцем и апостолом),
-седма према осталим народима са којима је долазио у додир.
"Она унутарња и главна покретна сила у светоме Сави, била је "визионарска вера у живога Христа и пламена љубав, која је осветљавала цео ум Савин". "Та пламена љубав обузимала је цело срце Савино и својим жаром сагоревала у њему сва друга страсна осећања".
Владика Николај се задржава на једној љубави која је "сада", а додала бих и увек у опасности код нас, а то је љубав према родитељима, и шире према браћи и сестрама. "Бојећи се да не поремете у старости свој живот", саветовао је оцу и мајци да се побрину о својој души и замонаше. Данас је породица поремећена, и влада дрскост, себичност, "непоштовање родитеља", породице се неповратно разарају.
"Свети Сава" најпре је био најбољи зидар самога себе, а потом најбољи зидар свога народа". Прва њива Господња је сама његова душа, а потом друга њива је труд над својим народом. "Све је код Саве ишло у нормалном поретку: прво Бог па човек , прво човек па онда свет, прво просвећење себе па онда просвећење других, прво садржај па онда израз, прво карактер па онда спољашња култура. Овај труд светога Саве, Владика Николај назива Савиним национализмом. То обухвата: "народну цркву, народну династију, народну културу и народну одбрану". "Савина народна црква је јеванђелска и апостолска", црквени центар за српски народ створен је у Жичи. "Свечани чин рађања српске нације је Жички сабор, 1219. године", када је дат светосавски завет.
"СВЕТОСАВСКИ ЗАВЕТ је жеља да будемо доследни са оним символом вере и оним оченашом који су они тада, на Жичком сабору, усвојили".
"Народна држава за светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших. Не иде народна држава докле мач може ићи, а ако се то дозволи, да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, и бити отаџбином и постаје империја. Од светога Саве до Душана српски народ је имао народну државу". Цар Душан се удаљио од светосавског завета.
"Отац наше народне просвете свети Сава је схватао просвету као знање и вежбање. Пре свега као знање врлина и вежбање у врлинама. Јер није тако тешко стећи знање као - не злоупотребити га".
"Свети Сава је творац и надахнитељ наше богате народне културе. Био је неуморан у стројењу и стварању -Хиландар и Жича, као савршен уметнички израз, одабраност језика којим је он говорио и писао, народни обичај као прослављање крсне славе, красота обичаја, песме, приче, отменост понашања". Ко још говори у овој Србији о "отмености понашања", о псовци, богохуљењу?!
"Свети Сава није био војсковођа ни организатор војске, али је био определитељ смисла и циља српске војске. Народна војска има за циљ једино да брани народ и народну државу. Јер се одбрана отаџбине и борба за ослобођење робља не противи вољи Божијој".
"Свети Сава је увео службу Божију на народном језику. Њему би се чинио смешан и фантастичан предлог, да му туђин буде краљ". Он у души страхује од "капиталистичке културе", од "Солана", од "духовних непријатеља" , који се с осмехом увлаче у његову земљу, да му разоре националне светиње".
"Наш светитељ је више од две деценије живео у интернационалној средини, у монашкој републици, светогорској средини, састављеној од Грка и Руса и Румуна и Бугара и Арапа и других. Ту се научио волети људе разних народности и био је неизмерно вољен од свију".
На пољу медицине рад светога Саве је огроман- превођење медицинских списа из старе Грчке и Византије, увођење првих болница и правила, понашање према болесницима и сиромашнима, први "социјални рад". доношење првих лекова из Свете Земље, из Египта, Номоканон, или ЗАКОНОПРАВИЛО о чему је већ писано.
"Ми Срби не зовемо ни једног Србина великим у историји нашој. Ми најбоље синове наше и најзнаменитије људе зовемо светима. А СВЕТИТЕЉИ СУ НЕБЕСКИ ОЗОН ЗА УМОРНЕ ЉУДСКЕ ДУШЕ".
приредила др Драгана Мраковић
ИЗ ЦРКВЕНЕ БИБЛИОТЕКЕ
МЕДИЦИНА И РЕЛИГИЈА
-Лекар лечи а Бог исцељује-
Недавно је, с благословом Његове Светости Патријарха српског Господина Павла, од стране Издавачког фонда архиепископије београдско-карловачке, из Београда улица Краља Петра I, број 5, књига др Хаџи Недељка Кангрге, под називом "Медицина и религија". Књига је занимљива с једне стране и за студенте медицине који се занимају за духовност, за све православне лекаре, верујуће читаоце, стручњаке за медицину који су добре воље, али и за све оне који се интсресују за духовност.
Рецезент књиге професор др Владета Јеротић у предговору ове књиге каже: " Др Хаџи Недељко Кангрга се савесно и самопожртвовано бавио својом струком - био је одличан и тражен хирург - писао је песме, стручне и популарне чланке из медицине и религије. Целог свог
радног и животног века бавио се значајем вере у болести. Аутор је проналазио прави пут који успешно спаја два, наизглед, различита поља људске делатности - религију и медицну. Др Кангрга је, затим, убедљиво показао колико су све људске болести зависне од душевно - духовног устројства неког човека, а у овоме устројству, он је подвукао велики, често пресудни значај вере у здравог и, нарочито, у човека који се разболео, јер је вера заправо та одсудна полуга која помаже болесном човеку да оздрави или да у миру и с надом пређе у други свет".
Наслови појединих поглавља ове књиге др Кангрге: Болест и смрт у духовној светлости, Атеизам и секуларизам са гледишта болести, Мој сусрет са Христом у болници, Значај всре, Моћ молитве, Захвалност на дару живота, Хрушћанска етика у медицини, Свети Сава и научна медицина, О чудесним исцељивањима у Старом и Новом завету, Живот као светиња, Болест, лечење, исцељивања.
Његове колеге, лекари који нису били верујући, величали су све врлине код њега и хвалили га безмерно; кажу да је за живота урадио око 15.000 операција и никад му рука није задрхтала, није имао у својој дугој каријери ни један неуспео хируршки захват, решавао је и најсложеније хируршке интервенције док су они често изгубљено гледали како он вешто и сигурно оперише. Али пошто нису били верујући, нису ни појма имали да се он стално дружио са силама духовним, са снажном вером у Бога и у Божију помоћ да му подари сигурну и спретну руку, што му је Бог вишеструко услишио и помагао да буде један мајстор међу хирурзима. Врховно начсло др Кангрге било је да у животу нема само знања, без веровања. тако ни у медицини никад не постоји неки чисто научни, физички феномен, без учешћа његовог одговарајућег метафизичког и религиозног вида. Јер медицина без вере не само да губи ту своју метафизичку димензију, него у основи она губи и сваки свој смисао. Без верског објашњења, и болест као појава не само да је лишена сазнања своје суштине него и значаја, па донекле и успешног лечења.
Имао је обичај да у пракси говори: "Лекар лечи а природа исцељује". Те две ствари неминовно упућују на духовну основу болести. Он је проникнуо и у тајну смрти: " Увек сам тврдио, посматрајући небројене случајеве, да болесник у болести не пати толико телесно од болова и слабости, колико далеко више, душевно: од страха, неизвесности, жалости због губитка здравља, умирања, или због растанка са њему драгим бићима. А ово су све Божји дарови који су човеку толико драги и за које се он тако грчевито веже. Могу да вам кажем да сама смрт, физиолошки гледано, и није тако ужасно неподношљив процес. У тренутку смрти и онај ужаснути крик и немоћни вапај, шта могу да значе? -Значе опет душевни бол! Зар тај крик не значи више страх него физички бол, више осећај опасности него немоћи, више осећај изненадне жалости због губитка способности, него саму телесну одузетост?
Упечатљиво је то речено описом смрти великог песника Гетеа, који је последњим својим снагама молио:"Више светлости!" - Заиста, цела патња умирања свакога човека на овој земљи може да се сведе на вапај изражен у ове две речи: "Више светлости!" А шта ми људи у току свога живота чинимо да задобијемо ту свстлост и како се према њој понашамо? Сам наш Спаситељ, који је "светлост свЕту", овако то објашњава: "А ово је суд што је светлост дошла на свијет а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свијетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена."
Говорећи о значају молитве и покајања у болести, улози лекара у лечењу, др Кангрга је изградио доктрину да у медицини без вере нема логике, нема љубави и нема чистих побуда. Свакако му треба веровати јер он се целог века држао тих начела. Говорећи о страдањима која су више опомена него грехови, др Кангрга каже да "страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити". Ништа се не доживљава без Божијег допуштења, и ништа се добро не постиже без Божје воље и помоћи. Штавише, ништа се не може са пуним правом пред Богом ни лечити без позивања на искупитељски акт нашег Спаситеља. Само Безгрешни, који је "узео на се грехе света" и својом их смрћу искупио може да прашта грехове и тиме на надприродни начин и да их исцељује. Болест је велико искушење и изазов. Речено је: Ако се разболиш и трпиш као грешник, имај увек на језику ону радосну реч Псалмопевца: "Карајући Господ ме покара, но не предаде ме смрти греховној"; ако си пак праведан, па болујеш, знај да напредујеш од великих ка још већим висинама. Био си злато, но кроз огањ постани још чистији. Убеђени смо да нам Бог здрављем и дугим животом пружа прилику да се покајемо, али и да болешћу, као неким већим и јачим леком, погубне страсти умртвимо".
"Трпљењем, каже Господ, спасавајте душе своје". А испаштањем се потиру грехови јер патња искупљује грех, сетимо се само како је Достојевски лепо указао на ту човекову потребу за испаштањем греха. Снага духа је увек везана за веру, а не за сумњу. Атеизам је болест! И када се све зброји што у таквим тренуцима видимо, постаје јасно да је цео тај живот био очај и
промашај, несклад и неприлагођеност, и да пред собом имамо једно људско биће кога се Сатана дотакао. Човек и у најтежој болести пати највише душевно. Велика човекова утеха не лежи у ономе што га сналази, него у ономе како се он према ономе што га сналази поставља. У болести човек мора да покрене сву своју моралну снагу и храброст, која се састоји у покајању, трпљењу и молитви, да би прошао кроз то искушење.
Изгледа да молитва највише бива употребљена у овој књизи др Кангрге, чиме хоће да каже да се свако треба њој подвргнути, како здрав човек тако и болесник јер молитва најбоље исцељује. Та чудесна и неизрецива комуникација са Богом и духовним светом, постаје не само разговор са Њиме и мољење, него и неопходна духовна храна човекова која му обезбеђује наду, утеху и радост. Др Кангрга децидирано сматра да се ништа не може са пуним правом пред Богом ни лечити без позивања на искупитељски акт нашег Спаситеља Он је у организам живих бића усадио и способност самоодбране и излечења, коју је људском роду оставио и после греховног пада. Без ове природне способности организма ниједан лекарски терапијски поступак не би вредео ништа нити би дао било какав повољан ефекат. Па зато и на овој милости верски свестан и образован човек треба Богу да захваљује, или да је с молитвом користи.
Без оваквих ставова, и само поимање болести и медицине је празно и бесмислено. Уношењем пак елемената вере у сам појам медицине, просвећује се и сама медицина.
Милосав Ђалић, књижевник
ЈУБИЛЕЈИ И СЛАВЕ
СВЕТИ САВА У ДОМУ
"ЈЕФИМИЈА"
Да би сазнали шта раде наша деца и како проводе слободне активности у Дому "Јефимија" у Крушевцу посетили смо их у два наврата: на дан Свети Оци и неколико дана касније, када смо обавили разговор са директором ове угледне устранове госпођом Добрилом Арсић. Сазнали смо да им је ова година од изузетног значаја, и да ће реализовати више утемељених пројеката: остваривање дневно - креативног програма уз сагласност Фонда ресорног министарства; затим велики јубилеј - педесст година постојања, успешног и стваралачког развоја; да упознамо детаљније децу која редовно посећују наше православне храмове, и видимо како су остварили своје роле у филму еминентог нашег и светског режисера Емира Кустурице.
Снимак нам показује детаљ после свете литургије којој присуствују сваке недеље, значајнијим празницима али и радног дана када имају слободног времена. На првом месту су учење, па рад у радионицама: "Умеће одрастања", компјутерска радионица и извиђачка секција. Ради се о дечацима и девојчицама као што су Чедомир Ракић. Бојана Лалић, Нада Мазалица, Милена Стојановић, Данијела Дачић и њена сестра Олга, Верица Миљковић, Олга Миљковић и Ивана Миљковић, Роса Јањић и Милена Стаменковић.
Не само они већ садамдесетак другова и другарица, колико их тренутно има у Дому, вредно уче, дисциплинована су, активна у разним секцијама, посећују часове веронауке а по томе посебно цене и неизмерно воле своју вероучитељицу и пријатељицу, професорку енглеског језика Љиљу Димитријевић. Тренутно припремају пригодан програм за Светога Саву, своју крсну славу.
Ослушнули смо њихову радост и раздраганост када су нам: Милош Мојсиловић, Стеван Дрндаревић, Милош Николић, Влада Јовић, Никола Николић, Аца Пољчић, Живадин Дачић и Чедомир Ракић испричали како су одиграли улоге у филму Емира Костурице који је недавно завршио за потребе UNICEF-а.
"Као у свим великим породицама тако и у нашој примерено обележавамо дан своје крсне славе. Свечаност почиње у раним јутарњим сатима када нам парох Милош Југовић очита благонаклоно молитву, затим сече славски колач уз дечји програм. Поподне организујемо пријем за наше донаторе и пријатеље чиме одајемо захвалност за сва добротворна дела која су нам учинили током минуле године.
Ове године наша установа слави јубилеј - педест година постојања и то ће бити прилика да током пролећа окупимо сву децу која су прошла кроз нашу установу", каже нам директор госпођа Добрила Арсић.
Током лета ишла су на одмор деца која су у јуну прошле године завршила школовање па су остала још шест месеци код нас да би за то време обезбедили запослење и смештај. О спровођењу разних пројеката, програма и планова рада брине 22 запослених и осморо стручњака разних профила који су овде на одслужењу војног рока. Укључене су и многобројне организације, чиме се чине максимални напори да се деца што више приближе животу у породичним условима и приликама што је у интенција нашег Министарства. Током лета осморо младих отишло је у хранитељске породице чиме се обезбеђује један савремени вид збрињавања деце која стичу бољу адаптацију до момента осамостаљивања и даљег живота.
"Неизмерно смо завални црквама и свештенству Свете Лазарице и Светога Георгија у Крушевцу и листу Православна вера и живот на досадашњим и будућим подршкама на реализацији пројеката. То је разлог више што смо - наша деца и ми са њима привржени нашој
правословној вери и свештенству. Тиме су деца избегавала замку проблема које ствара младост, попут наркоманије и других порока", нагласила нам је директорка Добрила Арсић, на крају наше посете.
Александар Гавриловић
ЗАПИС С ПУТОВАЊА
ЧУДОТВОРНА
ВОДА СВЕТОГА САВЕ
Поред многих културно - историјских споменика, природних лепота и других знаменитости, на подручју Овчар Бање, између Чачка и Пожеге значајно место заузимају и манастири: Света Тројица, Сретење, Преображење, Илиње, Никоље, Благовештење, Јовање, Вазнесење, Ваведење, Свето успеније и манастир Светог Саве или како га другачије зову Вода Светога Саве. Историја вели да је Свети Сава ту имао и своју испосницу, где се подвизивао а у време поста време проводио у молитвама за добробит свога народа. На висинској разлици од преко 500 метара налазе се две испоснице. Када је желео да буде сам одлазио је у горњу а када је био у молитвама са народом боравио је у доњој. Фреске су осликане у време његовог боравка. Предања нам казују да је Свети Сава ове крајеве посећивао да би народ просвећивао и да би се у народним збеговима крио од јеретика, незнанобожаца и турских освајача. Народ је учио у православној вери. Ту је уједно и сакупљао снагу за рад са народом и свеопшти прегалачки верски труд.
Много је допринео просвећивању народа Овчарско - кабларског атара. Али ни њему није било лако. Река Морава била је далеко а воде није било. Зато се Свети Сава молио свевишњем Богу и одмах је из напукле стене извирала вода, тако да је и данас има у довољним количинама, без обзира колико је захватили. Када дођу неверници и они без страхопоштовања вода пресуши. Сви је радо посећују и тврде да је лековита за очи и лечи главобољу. Од давнина сваког младог петка и младе недеље верници посећују воду Светога Саве молећи се за здравље и друге потребе, затим би пили воду и умивали се.
Ваља рећи да пута нема, али од Железничке станице у Овчар бањи уз масив Каблара до манастира, односно Савине воде, може се доћи само такозваном козјом стазом, уз напорно пешачење. Пећина у којој се црква налази Светом Сави служила је и као испосница. Црква са фотографије изграђена је 1938. године а освештана је тек 31. јула 1966. године. Поводом преноса моштију Светога Саве крсна слава Храма је 19. маја (6. маја по старом клендару). Свештеномонаси манастира Преображење, коме манастир припада, служе службу а у време славе секу колач. У преко тридесетак пећина народ је у време мрака нашао своја склоништа не би ли сачувао главу. Има их и тако великих у којима је могло да се смести читаво село. Имали су довољно хране и воде па су се у село враћали тек након благослова Светога Саве и одласка непријатеља. Све његове вредности и природне лепоте не могу се до танчина описати и зато вреди посетити сва наша духовна блага овога подручја.
Александар Гавриловић
СВЕТОСАВЉЕ (израз настао сажимањем синтагме Свети Сава и грађен по узору на именицу православље) - православље у коме се препознаје менталитет, народна и историјска компонента Срба у широком спектру васељенског православља.
У светосављу српски народ чува своја два идентитета: народни и црквени. Светосавље је филозофија духовног живота, у српским условима: историјским, психолошким, културним.
Историјат појма
Након српског средњег века дух светосавља је оживео у пределима преко Саве и Дунава, где су Срби, у Аустрији и Угарској и по угледу на њихово становништво, на дан Светога Саве имали после бденија и литургије у цркви, светосавске свечаности за народ. То је био српски духовни одговор моделу европског светковања, али је садржај био веран традицији, а име је добио из синтагми: светосавска служба, светосавска забава, светосавска свечаност. Сам израз светосавље настао је у међуратној Краљевини Југославији. То време карактерише религиозни препород и нова национална свест као резултат убрзаног слома идеје југословенства. Овај препород био је примстан и по великом броју црквених часописа између два рата који се укључују у решавање многих друштвених питања. Пресудан догађај представља покретање гласила студената Православног богословског факултета у Београду - "Светосавља" (1932). Из младе елите која је уређивала часопис изникла је читава једна богословска и историософска традиција мисли формиране око новокованице светосавље којом је (за)дата парадигма српској духовној историји. Око ове идеје "светосавствености) није била окупљена само црквена интелектуална елита (Димитрије Најдановић, Милутин Деврња, Ђоко Слијепчевић, Јустин Поповић, Владика Николај) већ и световна интелегенција (Владимимир Вујић, Милош Црњански, Станислав Винавер и др). Идеја светосавља дефинитивно је уобличена у делу јеромонаха Јустина (Поповића): "Светосавље као филозофија живота" а потом публицистички разрађивана у много научних и публицистичких праваца до данашњег дана.
Као што је недопустиво православље сводити на српство, тако је недопустиво и свођење светосављља само на националну компоненту. Јер, као што је Свети Сава говорио: "Угледајте се па мене као ја па Христа, идући ту за апостолом Павлом". То је поуздан путеводитељ и показатељ свакоме православном Србину, који, ако је одиста светосавац, треба да мисли, осећа, дела по угледу на Светога Саву, а то значи - преко њега - по угледу на Христа.
Литература:
-Православна еициклопедија, Београд, 2002.
-Обрадовић, Бошко: Рађање идеје Светосавља;
Православље, бр. 900, 2004.
приредила Милица Стевановић
БОЖИЋНИ КОНЦЕРТ
И ове године црквени хор Лазарице "Свети кнез Лазар" одржао је Божићни концерт за грађанство Крушевца. У препуном холу СО - Крушевац под диригентском палицом протинице Ружице Вешковац хор је извео више нумера духовног садржаја и народних напева. Солисти: Милијана Ћирић, Марија Милосављевић, Борјана Николић и Катарина Вешковац, сопрани, Александар Николић, тенор, Војислав Стеванов, тенор и Павле Панин, бас.
НОВА ЦРКВА НА БАГДАЛИ
На Бадње вече, на крају примерене беседе отац Љубивије Радовић, старешина цркве Лазарице објавио је вест да су челни људи СО Крушевац одобрили градњу Новe цркве на брду Багдала, а у присуству г. Драгана Аздејковића, председника СО и других званичника.
СВЕТОСАВСКА НЕДЕЉА
Ове године направљен је у СО Крушевац програм једнонедељног прослављања Савиндана у нашем граду. Лазарица учествује следећим садржајима: 24.01. у амфитеатру парохијског дома трибину: "Светосавље данас" са учесницима: др Жарко Гавриловић, Предраг Драгић Кијук и Тиодор Росић; 27.01. поред Свете Литургије и рецитала ђака увече организује Светосавску академију у Крушевачком позоришту - беседу држи др Љубивоје Стојадиновић, професор Богословског факултета.
НА НАШЕМ САЈТУ
Бележимо током месеца октобра 2004. године 68 посета, новембра - 97, децембра -121 а до половине јануара 2005. - 122 посете. Гости су били из великог броја земаља, поред Србије: Аустралије, Русије, Канаде, Литваније, Украјине, Шведске, Немачке, Холандије, Пољске, Јапана, Тајвана, Новог Зеланда, Аустрије, Хрватске, Македоније, Бугарске .... Све више је питања која посетиоци постављају духовнику.
| Webmaster | © - Црква Лазарица - Миличина Б.Б. 37000 Крушевац |
Web design team |